Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ БЕЛЕШКА О ПРАВНОЈ ЛОГИЦИ

Као један од доказа да постоји посебна правка логика наводи се да Y праву важе извесна правила која су супротна (општој) логици, одн. нелогична. Као пример често се наводи правило да нико не може на другог пренети више права него што сам има и одступања од њега која су допуштена у праву. Каже се да je то правило потпуно логично, а да су одступања нелогична, па ипак правно, тј. правном логиком, допушхена. Тако, нпр., ако се од трговца купи ствар којом он обично тргује, онда купац стиче својину на ствари чак и ако трговац није имао својину на њој (изузетак који je био предвиВен и у Српском грађанском законику од 1844. г.). На први поглед, овај доказ je убедљив. Заиста, зар трговац у овом случају не преноси на купца право својине на ствари, иако га сам нема • дакле, преноси више права но што сам има, насупрот јасној логици да се не може пренети више на другог него што се има? Изгледа да je тако и да право заиста има своју посебну „логику”, која je у ствари противлогика. Међутим, чини нам се да се то ипак не може прихватити и да, бар у овом случају, право нема своју посебну логику, да не иде против опште логике. Одавде, наравно, нећемо извући закључак да можда у другим случајевима то и није тако, иако нам се чини вероватним да право ни у ком случају не може ићи против логике. Убеђени смо да би се и други докази извучени на основу других случајева могли исто тако, брижљивим испитивањем, оповргнути као што Немо учинити у односу на онај из овог случаја. Y ствари, у питању je само лена мисао, недовољан напор да се увиди право стање ствари. Размотримо поменути случај па Немо то јасно видети. Заиста шта се дешава у овом случају? Трговац који нема право својине склапа уговор с купцем којим се, нормално, преноси право овојине на овога. По логици, право својине није пренето, јер га трговац и нема, па га и не може пренети. Али закон, ипак, наређује да се овим уговором стиче право својине. Шта то правно значи и једино може да значи? То може да значи да законодавац наређује да се уговор којим се жели пренети право озојине, a којим се оно не може пренети јер га преносилац нема, има сматрати као основ стнцања права својине. То значи да je тај уговор основ (titulus) по наредби закона (ex lege). Другим речима, закон одреВује да тај акт ствара (конституише) право својине купцу, а не преноси га с продавца на купца. Цела забуна потиче од (зло)употребе појма „преносити” (право). Наиме, право се, додуше, хтело „пренети”, али то није било могуђе, па закон такав уговор узима као основ стицања посебног, новог, од старог, постојећег права својине независног права својиие (што истовремено значи и гашење права својине дотадањег власника). Тим актом се, дакле, једно право својине гаси, а друго настаје нема никаквог „преноса” права својине с продавца на купца. На основу овога, могу се разликовати, у овом погледу, три врсте правних аката. Једни су изјављујући (деклараторни) њима се не преноси нити ствара никакво право, него се само утврђује да једно већ постојеће право постоји. Други су преносећи (транслаторни) њима се постојеђе право једног субјекта преноси на другог без измене. Трећи су ствара-