Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

221

УЛОГА YH Y КРИЗАМА HA СРЕДЊЕМ ИСТОКУ

Тенералне скупштине брзо и ефпкасно je бнла спроведена у живот: сва три агресора су била прннуђена да повуку своје трупе са егнпатске територнје. Поставља се питање каквог je карактера ова резолуција. По мншљењу које преовлађује у међународном праву, Генерална скупштнна доноси две врсте резолуција: једне, које се односе на државе, и друге, које се тичу структуре Оргаиизацаје YH. Прве су препоруке и правно нису обавезне. Оне имају само моралку снагу, али су без санкција. Аруге су резолуције правно обавезне, као што су оне о нзбору генералног секретари, о пријему нових чланова у Организацију и друге. Проф. Магарашевић ce донекле разликује по свом мишљењу. Он сматра да je правка обавезност резолуција Генералне скупштине у томе што оне представљају обавезу за државе чланице да ове резолуције размотре и да их спроведу у живот у доброј вери. По Магарашевићу, ова обавеза постоји и за оне државе чланице које нису гласале за ове резолуције. Ово je, по њему, неспорно за резолуције које су усвојене двотреIîhhckom већином. Међутим, проблематична je правка обавезност резолуција које су донете обичном већином. Y сваком случају, чланице YH немају право да игноришу резолуције YH ( 4 ). Међутим, у конкретном случају реч je о резолуцији Генералне скупштине 997 (PC-I) која je донета на основу Резолуције Уједињени за мир. Она се несумњиво разликује од резолуција које Генерална скупштина доноси у својој редовној активности на основу Повеље. Да ли су ове друге правно обавезне? И овде су мишљења подељена у теорнји. Проф. Смиља Аврамов сматра да су ове резолуције правно обавезне, аналогно одредби члана 25. Повеље. Без обзира на различна схватања о природи наведене резолуције Генералне скупштине, она je била брзо и ефикасно спроведена у живот. Ово je, нема сумње, један од најсветлијих догађаја у историји YH од њиховог осннвања до данас. Тиме je била брзо лпквидирана једна од највећих послератних криза, коју су изазвале својом агресијом две велике силе, са статусом сталних чланова Савета безбедности. Иначе, Савет безбедности донео je, у својој делатности, доста резолуција правно обавезних које су остале без свога дејства. Отуда, при оцени аката било Генералне скупштине било Савета безбедности, треба увек имати на уму да je овде реч, пре свега, о политичким актима једне међународне организацнје. Њихова нравна обавезност ће увек зависити од ефективне снаге која стоји иза љих. Уколшсо je та снага једннственија и снажнија, утолико постоји већа сшурност да ће акти међународне организације бити брже спроведеыи у живот. Нажалост, Међународна организација увек не располаже таквом снагом. Резолуција Генералне скушитште 997/56, била je брзо спроведе,;а у живот, jep je иза ње, заиста, ста ј ала ефикасна снага. Британски премијер Антони Идн, у својим мемоарима, износи да су Велика Британија и Француска, 1956, биле изложене великом притиску

00 А-Р А. Магарашевић, О правној обавезности резолуција Генералне скупштине, МеЦуиародни проблеми, бр. 2/1957.