Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

230

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Доминирајућа улога глобалних сила настала je скоро ксховремено ca глобалном колективном безбедношћу Уједињених нација. Елементи блоковске политике и војно-политичке структуре показали су се доминатнији над легалним правним системой колективне безбедкости светске организације и довели до њеног потискивања и девијације ( 3 ). Европски поредак колективне безбедности, под таквим околностима, показао je неколико специфичких обележја који су га разлиновали од других облика безбедности у осталим деловима света. Прво, европска безбедност je била саставни део ункверзалие колективне безбедности Yjeдињених нација која се формалноправно одржавала y европском подручју. Мада су одредбе Повеље биле jus cogens природе у односу на све друге међународне акте р колективној безбедности у било ком делу света па и у Европи. Друго, четири државе Француска, Совјетски савез, Велика Британија и Сједињене Државе захваљујући њиховој првостепеној улози у окончању другог светског рата, у низу заједничких аката присвојили су за себе посебна права и одговорности у цильу окончаньа другог светског рата С 4 ). Суштина тих овлашћења сводила се на коначно и дефинитивно решенье немачког питања. Немачка je била, и данас остала, у центру интересовања тих сила и сваки систем европске безбедности зависио je и зависи од решења тог основног европског проблема. Одлуке Московске, Техеранске, Јалтске и Потсдамске конференције уз одговарајуће споразуме о успостављању заједничке окупације у Немачкој. Сви овн акти прихваћени су од скоро свих држава, јер ни у време њиховот прихватагьа ни касније нико им није приговарао, тако да се они морају ценити и раније а и данас као важеће норме за решавање неких међународних проблема, што свакако не може да буде без утицаја за одржан-е мира и колективне безбедности у Европи. Истовремено са универзалним системом колективне безбедности у свету дејствовале су одредбе у виду посебних овлашћења трупе велики сила у европском подручју. Треће, четири бивше савезничке силе су после завршетка рата и краткотрајне сарадње у погледу Немачке постепено, после 1946. године, прелазиле на линију сукобљавања, чији je основни повод за то перед неких других идеолошке, политичке и друге природе општег значаја ■— био и заузимање што јачих позиција у центру Европе, односно у самој Немачкој. Географско-политички и стратегијски положа ј Немачке у Европи, омогућавао je једној или другој супарничкој страни у време хладног рата, доминацију у Европи а самим тим и у свету. Основни садржај хладног рата и конфронтације великих сила, односно блокова, чији су о!ш били главки протагониста, сводио се на гложење око Немачке, што je довело до појаве две немачке државе уместо јединствене мирољубиве Немачке, како je то било предвиЬено њиховим заједничким актима. На тај начин, немачки проблем се уклопио не само у ок-

(з) Max Jacobsen, Die künftige Rolle der Vereinten Nationen, EA, 17/1971. S. 589—599; Klaus Ritter, Europäische Friedensordnung als Entwicklungsproblem der weltpolitischen Infrastruktur, EA, 15—16/1970, S. 541—558.

(4) Видети о томе ближе Alfons Klafkcwski, Les conséquences juridiques de la seconde guerre mondiale et île problème allemand, Varsovie, 1968, p. 336.