Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

236

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

него шхо je Повеља ступила на сиагу. Међутим, из ове одредбе се не внди коме се даје предност Повељи аш Четвориом споразуму. Ово je проблем који захтева посебну анализу и тиче се хијерархије нормн о колективној безбедности у Европи ( 1г ). Овде je, међутим, једна друга ствар много значајнија. Наиме, познато je да je постојећа ситуапнја у Берлину и око Берлина створена политиком једностраних и сепаратних мера било једне или друге стране. После дужег периода хладыог para и сукобљавања четири државе у Немачкој, ово се може тумачпти, као њихов споразулг и договор да се у будућности више неће прибегавати било каквим једностраним мерама, те су се оне и обавезале да ће постојеће стање чврсто поштовати. Таквих обавеза су се оне држаде у почетку послератног периода. Међутим, садашње одрицање од једностраних акаха има своје посебно значење. Ако се, найме, процес попуштана у Европи настави ова одредба би представљала гаранцију да се у овом простору неће више ништа једнострано лшњати. V области немачког питања, које релативно остаје и даље отворено,, четири државе ће радити заједнички на линији њихових заједничких права и одговорности, што опет јача њихове посебне познције и овлашћења која не припадају другим државама, па ни немачким постојећим државама. И овде се на овај начин показује, манифестује наставак институционализиране сарадње четири државе, што у погледу европске безбедности може да буде од значаја. С тим у вези треба навести да се у преамбули указује да се Споразумом жели само да „допринесе практичном побољшаљу ове ситуације”. Овде, према томе, није реч о коначном решењу берлинског проблема. Он je везан за решење целог немачког питагьа и с обзиром на ту чшъеницу треба ценити наведену одредбу преамбуле. На то указује положај немачких држава приликом преговора и закључења Четворног споразума, које су биле одстрањене ca директних преговора. ЕЬима je била оставлена иадлежност да донесу неке допунске аранжмане чисто техничког карактера што je и учињено децембра 1971. године па су ти аранжмани ступили на сиагу тек 3. јуна 1972. године, тј. када je потписан Четворни закључни протокол, којн je као цео пакет споразума о Берлину ступио на сиагу. Међунемачки аранжмани нису имали самосталну правну снагу и њихово важење je зависило од важења Четворног оквирног споразума ( 14 ). Четворни споразум о Берлину je, према томе, један провизорни акт, који je у време допошења био веома користан и једино могуђ, без обзира што не решава берлински проблем у целини и коначио. Овакав карактер не умаљује гьегов значај за садашгьп развој европске безбедности. Идеја европске безбедности се налази у развоју и овакво привремено „регулисање” берлинског проблема одговара њеној садашњој еволуцији. Берлински проблем се, према томе, уклапа у акције око европске безбедности и оба питања ће битн вероватно у будућности предмет дал>ег преговарагьа и

(13) Max Jacobsen, цит. чланак; Видети опшнрније о проблему односа Повеље и меЬун. одлука; А. Käafkowski, L'accord de Potsdam, Варшава, 1964, p. 374.

(14) Видети о проблему суверенитета немачких држава: Otto Kimniinich, Die Souveränität der BRD, Hamburg, 1970, S. 135.