Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

242

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Мноштво правних чшъеница из којих извиру облигације, било je још од римског права предмет једне систематске поделе која има теоријски и пракхични знача]. Од характера извора односно правних чињеница из којих се облигација рађа, зависи и характер саме облигацнје, њен садржај и правый режим који се на њу примењује. Тако, ухолико облигација има за извор сагласност воља, онда већ та чшъеница условлена примену правила која су характеристична за тахву облигацију, а не и за облигацију која извире из неке друге чињенице. Прва подела извора облигација потиче још од Гајевих Институција ( 1 ) у којима je стајало да све облигације настају или из уговора (ex contractu) или из деликта (ex delieto). Ова подела, ко] a je од самог аутора названа главном поделом (summa divisio), задржала je ту особину све до нашег времена. Додуше, многе поделе које су касније чшьене предвиБају већи број извора или на друга начин изражавају критеријум поделе, али уговор и деликт увек остају као „неспорни” извори облигација. Тако, већ на измаку доба класичног римског права, „главна подела" добија и трећу групу сачињену од свих оних облигадија чији се извор није могао сврстати у постојећа два (уговор и деликт), јер су те облигације настајале из неких других, различитих основа ex variis causarum figuris. Овој трећој групи било je заједничко само то, што се разлиновала од прве две групе извора. Али, у тој различи било je и пуно сличности, како са утоворима (quasi ex contractu teneri videntur), тако и са деликгама (quasi ex maleficio teneri). Ha основу те сличности, Јустинијаново право ( s ) овај трећи извор дели на два, тако да предвиВа четворну поделу: све облигације настају из уговора, квазиуговора, деликта и квазиделикта ( 3 ). Ова подела, са појмовима квазиуговор и квазиделикт, биће репродукована од многих аутора каснијих векова ( 4 ), али и с правом критикована да je, поред уговора и деликта, увела нове категорије извора (квазиуговор и квазиделикт) који су, и поред напора да се схвате и објасне, остали неодређени и некорисни појмови ( 5 ). Теорија извора облигација, нарочито се развила у прошлом веку, да би и у нашем времену са несманьеним интересом привукла пажњу многих аутора. Пре излагања основных поставки и правада ове теорије, задржимо се укратко на схватањима присталица школе природног гграва из 17. и 18. века, чији су радови утгщали на многа решења граВанских законика донесешгх почетном 19. века, а посебыо на франдуски ГраБански законик. Франдуски теоретичар 17. века Дома (Domat) поделио je све изворе облигација на две велике групе: облигације ко je настају на основу вол>е и облигације које не настају на основу воље. Прву групу тзв. волзних облигација поделио je на две категорије; облигације које настају

(1) Gaius, Inst. 3, 88 (2) lust. Inst. 3. 13, 2

(з) Хорват: Римско право, Загреб, 1967, стр. 207; Стојчевић: Римско облнгацноно право, Београд, 1960, стр. 51; Girard: Manuel élémentaire de droit romain, Paris, 1918, str. 398.

(4) Pothier: Traité des obligations, t. I, Paris, 1764, No 2; Domat; Les üois civiles dans leur ordre naturel, t. I, Paris, 1745, chap. TV, p. VI.

(5) Gomaa: Théorie des sources de l'obligation, Paris, 1968; Јакшић; Облигацноно право, Сарајево, 1962, стр. 83; Константиновић: Облигацноно право (скрипта), Београд, 1957, стр. 15.