Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

243

ТЕОРША О ИЗВОРИМА ОБЛИГАЦША

на основу согласности воља два или више лица (уговор) и облигације ко je настају само изјавом воле дужника. Другу трупу, према овом аутору, сачињавају све остале облигације „које су независне од наше воље”, као што су нпр. обавеза старател>а, обавеза из незваног вршења туђих послова, обавезе које се стварају услед случаја, и друге. Као што се види, овај аутор није прихватио неодређене појмове квазиуговора и квазиделикта из Јустинијанове класификације извора, већ je, путем волунтаристичког критеријума, све изворе облигација поделно на две трупе. Његов допринос теорији извора облигација јесте, без сумнье, у томе што није пошао путем Јустинијанове поделе, али, док je његова прва група извора (уговор и једнострана изјава воље) деловита и доследно изведена, дотле je друга група остала сасвим уопштена и сачшъена од веома хетерогених извора, што све подсећа на »variis causarum figuris« римског права ( 8 ). Други представник школе природног права Потије (Pothier) из 18. века, чији су радови имали необидно велики утицај на француски Грађански законик у многим питаљима, па и у питању извора облигаднја, прихватио je поделу извора облигација по Јустинијановом праву, додајући још закон као посебан извор облигација. Тако, према овом аутору, све облигације настају из уговора, квазиуговора, деликта, квазиделикта и закона или „саме правичности”. Закон, као извор облигација у овој подели, треба да „сакупи” све облигације које се не могу сврстати у прве четири трупе извора, чиме се приближава »variis causarum figuris« римског права односно категорией „недовољних облигадија” установл>ене у радовима претходног аутор а ( 7 ). Теорија о изворима облигадија окушгла je, у прошлом и нашем веку, велики број аутора. Изражена су врло различита мишљења, почев од простог репродуковања већ реченог, па преко извесних модификација постојећих подела, све до извесних нових закључака, а у радовима извесних аутора цело питање се посматра и са правно социолошког становишта ( 8 ). При томе, треба приметити да се у различитом начину излагања и различитим нзразима употреблении од различитих аутора, често крије у суштгши иста идеја и иста подела извора. Ипак, могуће je издвојити основне тенденције у мноштву предложених решења и груписати ауторе по следећим критеријумима: аутори који са мање или више верности прихватају поделу извора облигација по Јустинијановом праву; аутори који у закону виде посредни извор свих облигација, а непосредни извор само неких облигација; аутори према којима су извори облигација уговор и закон; аутори који изворе облигација виде у правним пословима и другим правним чињеницама; аугори према којима облигације настају из уговора или из других основа законом предвиђених. Подела извора облигација на уговор, квазиуговор, деликт и квазиделикт, настала Јустинијановим Институцијама, репродукована у радовима „претеча” модерних кодификација с почетна 19. века и прихваћена

(о) Domat: ibidem; Gomaa: наведено дело, стр. 184.

(7) Pothier: ibidem; Гомаа: наведено дело, стр. 185.

(8) Lévy-Bruhl: Aspects sociologiques du droit, Paris, 1955, стр. Ill; Savatier: Cours de droit civil, t. 11, Paris, 1949, No 84, 85.