Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

165

СУДСЛ ВО И JABHO ТУЖИЛАШТВО

први). Најзад, вала указати и на чигьеницу, о којој je било говора, да судови суде на осову устава, покрајинског уставног закона и закона, а да самоуправна судски органи поред тога суде и на основу самоуправних аката самоуправних организација и заједиица. Већ сама та чињеница, полазећи од правила да самоуправно право представла саставни део нашег правног система, указу] е на огромну улогу и знача] који припадају самоуправним судским органима у остварењу уставности и законитости, а посебно друштвене одговорности и морала. Иако je на садашњем степену нашег друштвеног развитка државно судство потребно, није ни најмање тешко сагледати тренутак у развоју судске функдије у коме ће државни судови представлати оно што су самоуправни органи правосуђа представлали на почетку нашег друштвеног развитка, тј. да ће они решавати само за друштво мање важне спорове. Нацрт устава представла и основ и оквир за такву будућност. То je и разумливо ако се пође од чшьешще да су самоуправни судски органи моћно оружје у рукама радних луди у нас, посебно радничке класе, за деетатизацију, односно демократнзацпју нашег правосуђа. Самоуправни судски органи имају јасну садашњост а сигурну будућност. Због изнетих разлога, као и других који нису овде посебно изкесени, несхватливо je да се поменуто начело не предвиђа као обавезно и за судове и за самоуправне судске органе. Или бар што се на одшварајући начин не унесе као начело меВу посебним одредбама о самоуправним судским органима. По нашем схватагьу, ово начело би морало бити међу заједничким одредбама jep се ради о једном заиста заједничком цилу који у свои раду остварују и судови и самоуправни судски органи. Уједно истичемо да ову примедбу сматрамо најозбилнијом међу свим које овде наводимо. Због свега тога сматрамо да ће се ово исправили; друг о, ставом другим плана 207. Нацрта устава, одређено je да се законом може увести обавезно решаванье спорова у области друштвено-економских и других самоуправних односа путем одговарајућих самоуправних судскнх органа, као и да њихово решење замену je уговор који су странке по закону обавезие заклучити, а до његовог заклучења није дошло. Овај став сматрамо недоволно јасним због чега je могућно његово различито тумачење у пракси. Пре свега, вала рећи да je ова одредба скоро нужна на садашњем степену нашег друштвеног развитка и у садашњим условима нашег правног система. То je сасвим јасно показала сама пракса самоуправних организација. Међутим, пошто она представла извесно ограничавање самоуправног права самоуправних организација и заједница, треба бити тако поставлена да je немогућно њено различито тумачење. Прво, у претходном првом ставу истог члана, прописано je да се самоуправни судски орган може установити за суВегье у појединим одређеним врстама спорова и законом. Отуда je могућно тумачити поменути став и тако да се ради о ситуацији када се законом формира самоуправни суд да се истовремено одреде и спорови који се обавезно имају решавати, односно да решење самоуправног судског органа замењује уговор. Друго, по нашехМ схватању, овај став треба тако схватити да се законом може одреднти обавезно решавање одређеннх спорова само у случају ако се ради о самоуправном судском органу који je већ установлен (без обзира