Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

166

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да ли се ради о установљењу на основу закона или акта самоуправна организадије, заједнице и др.). Уствари, ради се о ситуацији у којој се принудно одређује надлежност самоуправног судског органа, односно у коме се прошиРУЈе надлежност законом формираном самоуправном судском органу. Због тога Сматрамо да би требало боде редиговати поменути став тако да не пружа могућност за различита тумачеља;. тре ће, одредбом члана 208. Нацрта устава предвиђени су неки сблици у којима се појављују самоуправни судски органи. Тако, наводи се да се самоуправни судски органи установљавају као већа за решавање спорова из самоуправних односа, самоуправни судови, мировна већа, арбитраже, избрани судови. Y вези са овим пошло се, по нашем мишљењу оправдано, од чињенице да je свако исцрпно набрајање облика у којима се појављују самоуправни судски органи не само непотребно већ и опасно јер би се тиме само спутавао њихов развој. Међутим, питамо се да ли би уопште требало набрајати, па и примера ради, облике у којима се самоуправни судски органи могу установљавати. То je мач са две оштрице. Наиме, може се догодити да баш такво поступање онемогући развој разноврсних облика самоуправних судских органа. На то указује досадаппье искуство у примени одредаба Устава СФРЈ од 1963. године у коме je, како смо навели, било предвиђено нешто слично. Y пракси постоји склоност да се машти у том погледу не даје адекватна улога. Уосталом, ради се о добро познатим облицима у којима се самоуправно судство испољава. Отуда сматрамо да je свако набрајање непотребно, па и некорисно. Зато предлажемо да се овај члан у целини брише. На тај начин, остао би само један облик у коме се појављује самоуправни судски орган веће за решавање спорова из самоуправних односа, које се уводи планом 209. Нацрта устава. Y вези са овим већем сматрамо потребним истаћи да je његово установлена нужно, без обзира на назив који му се даје. То je такође резултат искуства које се стекло у досадаппьем раду самоуправних организација и заједнида. Што се тиче примедби да се ради о одредби која више значи уставноправну основу за даљи развој и организовање самоуправних судских органа, треба приметит да нелла никакве опасности у том смислу. Пре света, довољно je ако се укаже на одредбе Нацрта устава које се односе на судство и јавно тужилаштво које су у том погледу више него јасне. Оне као целина представљају, како je истакнуто, и основ и оквир за учвршћење и развој самоуправних судских органа. Y питању je највиши правки акт у нашој земљи у коме би заиста требало унетн само оквире и основе за дали развнтак нашег правосудног система у правцу афирмације самоуправног на рачун државног судства. Најзад, то би било и у складу са уставним амандманима од 1971. године. По њима, као што je познато, дато je право републикама односно аутономним покрајннама да самостално решавају питање уређења судова, између осталог, да одређују иихов назив, организацију и тако даље. Републике и аутономне покрајине би, на основу уставних амандмана, искључиво одређивале облике у којима би се појављивали самоуправни судски органи. То значи да ће оне изграЬивати судство према својим потребама и у складу са својим интересима. Разумдиво je да и у том случају републнке и аутономне покрајтше не би