Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

151

ПРИЛОЗИ

посебни одређеније постављени. Утицај страног, нарочито аустријског, права je све осетљивији. Поред већ раније познатих инкриминација (из времена пре 1815. г.) јавља се и низ нових. Неке старе су, пак, изгубиле значај који су раније имале. Међутим, у целом овом раздобљу кривичноправни поредак није био потпун и уређен. То најбоље показује једна чињеница. 21. VI 1952. г., дакле, тако рећи при крају раздобља, донета je Уредба о поступању судова при кривичном суђењу ( 7 ). Vто време je, найме, Попечитељство (министарство) правосуђа упутило једну преставку кнезу и Совјету, са молбом, или боље рећи захтевом, да се судовима „за правац извјесно правило постави, како ћеду они криминалисте осуђивати, да не би жестоки кривци с благим каштигама обложени и отпуштени бити могли”. Кнез je, „по свестраном разсуВивању о овом предложенију и по саслушању о томе мњенија Совјета ... согласно с овим за добро нашао рјешити: да Судије у оним случајевима за које прописани закон ил’ уредба казнителни нема, да по здравом разуму и совјести својој кривце осућују". Колико je у таквим ситуацијама било доследности и јединствености у процењивању кривичне одговорности и висине казне, тешко je реВи. Очиогледно je да je била реч о одредби која je дозвољавала пшроку арбитрерност. IV Погсушај гсодификације кривичног права Кнез Милош се дуто и оштро противно неком озбиљнијем законодавном раду. Стално се прибојавао да ће закони ограничавати иегову широку власт. Но, присил>ен потребама, све чешћим захтевима у земљи, а и извесним утицајима са стране (посебно из Аустрије и Русије), он ће крајем тридесетих година, паралелно са радом на ГраВанском законику, пницирати и рад на кодификацији кривичног законодавства, како материјалног тако и процесног. О првим фазама рада имамо мало података, док друга фаза, која нам je нешто боље позната, изгледа није била тако богата као прва. Историчари права су се овим покушајем кодификације процесног и материјалног кривичног права мало бавили (више их je занимала кодификација цивилног права), а и извори о томе су доста оскудни. На основу неких историјских извора ( 8 ) закључује се да je кнез Милош, када je крајем 1828. г. прописао пословник за Народни суд, одмах идуће године решио да се донесе „нужни закон за народ”, те препоручио председнику Народног суда, Лазару Теодоровићу, као стручно образованом човеку да са кнежевим секретаром Димитријем ДавидовиВем, предузме тај важан посао. Y пролеВе 1829. г. они су радили на неколико законских пројеката, а меВу осталим и на пројекту Кривичног законика, тако да je Народни суд у своме „наставленију”, издатом нахијским судо-

СО „Зборник закона и уредаба", књ. VI.

(8) За ово раздобље je изворима можда најбогатнје и најпоузданнје обимно дело М. Петровића ~Финансије к установе обновл>ене Србије до 1842. г.", Београд, књ. I, 1897. (друго издање, које смо ми користили, 1901)-, књ. 11, 1898, књ. 111, 1899. г., а за овај проблем кн>. I, стр. 616—619. Податке налазимо и у мемоарској грађи из тог времена и службеној преписци Милоша и законописаца или, бол>е рећи, законопреводилаца.