Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

191

СУДСКА ПРАКСА

je ипак спор којим не претходи управни акт о предмету спора. Чистији облик претходног управног спора омогућује став 5, плана 42. овог Закона. Y случају „ћутања администрације", било да ћути само другостепени орган било да ћути овај и првостепени орган управе, суд може тројако да поступи. Ако нађе да je тужба оправдана он ће тужбу уважити и разлозима у пресуди одредиће правац у коме ће орган управе донети управни акт. Ако нађе да тужба није основана, он ће je пресудом одбихи. Y трећем случају суд ће сам решити управну ствар ако нађе да je тужба основана иако подаци поступка (управног или управно судског или обадва) пружају за то поуздан основ. Кад тужбу уважава он не ништи управни акт јер га и нема, пошто закон не ствара такву претпоставку да je донет управни акт „ћутањем администрадије”. Закон ствара претпоставку као да je захтев странке одбијен „ћутањем администрације” и на тај начин даје могућност странци да покрене суд на акцију ради заштите субјективних права и правних интереса. Овде управни спор није заснован после доногпења управног акта, нити je то акцесорни управни спор, већ самостални управни спор, па према томе претходни управни спор. Од значаја je навести став Богдана Мајсторовића, коментатора Закона о управним споровима: „Закон (чл. 26) даје странци право да покрене управни спор као да joj je жалба односно захтев одбнјен. Y таквом случају закон не узима фикцију да акт постоји и да je негативан за странку, већ једноставно узима у обзир чињеницу да акт није донет. С обзиром на то, ако суд наВе да je тужба оправдана он не може поништити неки замишљени акт, већ доноси пресуду којом тужбу уважава. Али ако подаци прибављени у поступку управном или судском или у оба, представљају довољан материал за решење ствари која je предмет тужиочевог захтева, а поред тога ако природа ствари то дозвол>ава, суд ће својом пресудом решити саму управну ствар ( 10 ). Очигледно и по овом становишту управни спор пије заснован поводом управног акта, али и ако акт није донет, суд мериторно решава саму управну ствар. То су, пак, све елементи претходног управног спора пуне јурисдикције. Суд решава о субјективном праву или нравном интересу од почетна, пре него je донет управни акт и у самосталном спору. Предньи облик претходног управног спора могао би да се прошири и на случајеве различите од онога из чл. 32, ст. 5. Закона о управним споровима. То би допринело бржем остваривању субјективних права а суд се не би оптерећивао таквим поступком више него иначе. Наравно, не мисли се да би суд требало непосредно да прима захтеве од странака и да их он решава, него да решава самоуправну ствар када подаци из списа за то пружају основ и када се та потреба наметне уз неки управни спор. То се боле може објаснити на следећем примеру из управно-судске праксе. Тужиоцу je својевремено у пензијски стаж било утврђено време од 9. маја 1914. до 20. априла 1920. године по основу учешћа у првом светском рату у оружаним снагама Краљевине Србије. Y 1972. години поднео je захтев да му се то време утврди у пензијски стаж у

(io) Богдан Мајсторовић Коментар Закона о управном спору, IV измењено и допуњено издање 1967. године стр. 151.