Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

192

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

двоструком храјању. Првостепени орган одбио je тај захтев решењем од 21. новембра 1972. године због тога што важећи прописи такво право нису прописали. Другостепени орган одбио je жалбу својим решењем од 3. јануара 1973. године. Суд je у управном спору поништио ово решење пресудом Y број 1293/73. од 14. маја 1973. године налазећи да je случај требало расправити по чл. 34. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (~Сл. гласник СРС”, број 51/72) који се примењује од 1. јануара 1973. године a који прописује да се време проведено на војним дужностима у првом светском рату у саставу оружаних снага Србије и Дрне Горе као и блока држава у коме су се налазила Србија и Црна Гора, урачунава у пензијски стаж у двоструком трајању. Суд je пошао од чшьенице да je другостепено решење донето у 1973. години и да je на спорни случај требало применити материјални пропис тада важећи. Одредба из става 1. члана 68. Закона о основним правима из пензијског и инвалидског осигурања прописује да ће се захтеви у погледу пензијског стажа, права на инвалидску и старосну пензију поднети у 1972. години расправити применом материјалних прописа који су важили до 31. дедембра 1972. године. Y случају какав je спорни, странка може да поднесе нови захтев због измењеног правног стања и такав стаж производи одговарајуће правке ефекте од 1. јануара 1973. године независно када се захтев поднесе. Чини се да je случај било целисходније и економичније решити тако што би сам суд утврдио спорни стаж. Суд je могао да на неспорно чињенично стање примени наведени члан 34. и утврди у пензијски стаж у двоструком трајању време од 9. маја 1914. до 20. априла 1920. године оцењујући' истовремено да утуженим решењем није повреВен закон који je важно до 31. XII 1972. године. Тиме би се избегао да управни органи и о ствари која je правилно расправл.ена донесе нова решена а по новом пропису предмет би био одмах решен а то би била и већа помоћ странци. Спор о праву на пензијски стаж у двоструком трајању био би самостални управни спор, јер о предмету спора није донет управни акт, али je спор заснован уз спор о законитости другог управног акта. Y правду убрзања поступка ради остваривања субјективних права судска пракса у неким случајевима одступила je од прописаног редоследа у поступку. Наиме, у случају о законитости управног акта суд ништећи коначни правки акт ништн истовремено и акт донет од првостепеног органа, што би иначе требало да чини другостепени орган у извршењу пресуде. При томе суд не решава саму управну ствар. Поводом реферата В. суда Војводине на једном саветовању у ВС Југославије оценена je та пракса као допрннос економији поступка. Истовремено оценено je да то није спор пуне јурисдикције, јер суд не решава и управну ствар. Ево и једног примера такие праксе. Тужилац je у предмету ВСС Y бр. 2009/70. побијао законитост другостепеног решена од 12. јануара 1970. године којим je одбијена тужиочева жалба изјављена против закључка првостепеног органа од 10. новембра 1969. године. Тим закључком je прекинут поступак покренут ради утврђивања тужиочевих права из инвалидског оснгурања. Као правки основ за такву одлуку првостепени орган je навео чл. 147. Закона о општем управном поступку. Тужиоцу je било наложено да у року од 30 дана покрене поступак код медицинског центра у К. ради