Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

193

СУДСКА ПРАКСА

допуне медицинске документације будући да je то тражила првостепена Јшвалидска комисија. Истовремено je запрећено тужиоду да ће посхупак бити обу ставлен ако не поступи у остављеном року онако какому je наложено. Y управном спору суд je ценећи законитост коначног решевьа нашао да прикушъагье медицинске документације није никакво претходно питатье и да сам првостепени орган може да прибави ту документацију од медицинског центра брже и лакше него тужилац и да није било основа за доношегье закључка којим je било наложено тужиоцу да тражи покретање поступка за решење претходног питања. Суд je пресудом тужбу уважио и поништио утужено решење, а затим je уважио и жалбу против закључка па je и пега поништио познвајући се на нацело економичности поступка. Одлуке суда као У. број 2009/70. су у пракси ВСС Србије изузетне као и одлуке у спору пуне јурисдикције, а стварна ситуација није разлог за то већ комформистичко понашање суда С 11 ). Лакше je поништити само утужени акт него расправљати и жалбу или решити саму управну ствар. Доказ томе je и следећи податак. ВСС je у 1970. годный поништио око 200 управних аката због погрешне примене материјалног прописа а донео je свега три пресуде у спору пуне јуридикције. МеЬутим, могао je у скоро свих 200 случајева мериторно решити саму управну ствар без посебних тешкоћа јер није било потребе да се поново утврВује чшьенично стање него да се само реши нравно питање. На овакву праксу суда утиче винте објективних фактора, оптерећеност суда бројем предмета, обезбеЁивагье суда од преваљивања послова са управе на суд и наслеВе прошлости. Наиме, право старе Југославије предвиВало je, углавном, само спор о законитости управног акта; од 1950. до 1965. године спор пуне јурисдикције био je могућ само у стварима из социјалног осигурања као и акцесорни спор о накнади штете и за повраћај одузетих ствари. Тек од новелирања Закона о управним споровима 1965. године створени су законски услови за ширу примену пуног судовагьа у управшш стварима. То je релативно кратак рок за радикалнију измену праксе, тим пре крај става да суд када утврВује чињенично стање то мора увек да чини на начин прописан у чл. 39, ст. 4. Закона о управним споровима. Разматрање тог проблема излазило би из оквира поставлено теме. Судска пракса требало би да шире него до сада расправла спорне правые односе, у претходном, а нарочито у накладном управном спору, да у спору о законитости управног акта ништи другостепено и првостепено решегье због повреде правила поступка. При томе суд би поред начела о економичности поступка требало да води рачуна и о начелу заштите субјективних права и правних интереса, о начелу матер ијалне истине, односно да води рачуна о суштинском поштовању начела законитости и да при том не робује процедуры ради процедуре. При свему томе суд би ваљало да води рачуна да без стварне потребе не залази у надлежност органа управе.

Лука Драгојловић

(И) Тихомир Јањић AB^A eceT година примене Закона о управним споровима, Општина, број 3/72, стр. 43.