Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

194

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ЗАХТЕВ ЗА УТВРЂЕЊЕ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Применом члана 152/2. Закона о општем управном поступку, кад надлежни орган поводом стављеног захтева странке нађе да нема услова за покретање управног поступка по важећкм прописнма, доноси се закључак о одбацивагьу таквог захтева странке. Реч je, заправо, о недостатку прописаних претпоставки за покретање управног поступка, а то могу бити следећи случајеви; пропуштање да се у прописаном року поднесе захтев или се, обрнуто, захтев поднесе пре почетна прописаног рока (преураньеност), па пропуштаньем оваквих преклузивних рокова странна губи своје право; кад захтев поднесе лице које се не сматра странном у управном поступку или то лице нема страначку легитимацију (члан 49 —52. ЗУП-а); —• поводом начела ne bis in idem, односно начела да се о истој ствари не може поново решавати. Наиме, судска пракса стоји на становишту да, иако ово начело није изричито унето у основна начела управног поступка, да je садржано у члану И. ЗУП-а, па ако je о ствари већ правноснажно одлучено, онда нема услова за покретање поступка у смислу члана 125/2. ЗУП-а; у случајевима када није реч о управној ствари односно у неким случајевима када je стављен захтев за утврђење. Судска пракса je у примени овог члана прилично бројна, од којих износим само неколико најзанимљивијих; 1. „Рок за подношење захтева за враћање уплаћених царинских дажбина из члана 70. Царинсног закона представља материјално-правни рок, те нема места покретању управног поступка, a његов пропуст се не хможе побијати путем предлога за повраћај у преВашгье стање, jep je ово институт процесног права који према члану 103. ЗУП-а има у виду пропуст неке процесне радње, а не и радње на којој странка заснива неко своје материјално право”. (ВСЈ У. 430/68. од 5. 111 1969. године „Билтен ВСЈ” 1969, број 27, страна 16) 2. „Околност да нису испуњени сви услови који се траже за признање права по члану 19. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, не може послужити као подлога за доношенье закључка којим се одбацује предлог за покретање управног поступка по члану 125/2. ЗУП-а. Таквом закључку има места само уколико се ради о лицу које нема страначке легитимације у тој ствари или кад се ради о ствари о којој се не може решавати у управном поступку”. (ВСЈ Уж. 3066/63. од 5. IV 1963. године) 3. „Несумгьиво je да je једно од начела управног поступка да се о једној истој ствари не може два пута решавати, односно да нема услова за покретање поступка у смислу члана 125/2. ЗУП-а, ако je о ствари која je предмет поступка већ правноснажно одлучено. Ово начело се не односи на члан 264. ЗУП-а.”