Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

195

СУДСКА ПРАКСА

(BCC Y. 11209/71. од 1. Vili 1972. године .Општина” бр. 4 —5/73, страна 991 4. „Против акта стамбених органа којима се утврђује да неке просторије чине један или два стана не може се водити управни спор. По схватању суда, такво утврђење чшьеничног стања, представља само поступање надлежних органа у смыслу члана 172. ЗУП-а, с тим да на тај начин утврђене чињенице могу бити употреблене сагчо као доказно средство у одређеном правду приликом вођења каквог управног поступка у коме би ce расправљало о одређеним правима или обавезама странака у поступку. Међутим, само то утврђивање чнњеничног стања не може и нема карактер управног акта, jep се тим утврђивањем не одлучује о каквим правима или обавезама странака. (ВСХ Y. 4554/62. од 25. V 1963. године „Пародии одбор” 1963, страна 954—5951 5. „Нема места покретању управног поступка када странка поднесе захтев да се утврди да извесне просторије у којима станују друга лица припадају њеном стану. Према наводима тужиље њен захтев се састоји у томе да се донесе декларативно решење којим ће се констатовати да просторије у којима станују М, Г. и С. Б., заинтересовани у овом спору чине саставни део њеног стана. Из самих навода тужиље види се да je она свој захтев поставила да би добила одлуку о наведеном и да би исту употребила у другој ствари, што значи да овај захтев сам за себе не чини главну ствар, већ само утврђивање једне од чињеница коју би употребила у другом поступку.” (ВСЈ Уж. 3995/63. од 25. V 1963. године ЗСО књига VIII/свеска 2, одлука 278) 6. „Y стварима у којима се поступак моясе покренути само поводом захтева странке (члан 125. ЗУП-а), захтев у материјалном смислу треба да буде такав да се о ньему уошпте може решаватп у управном поступку. (BCC Y. 6053/65. од 8. II 1966. године, ЗСО из области управног права, Бгд, 1972, одлука бр. 439, страна 125) 7. „Закон о стамбеним односнма не садржи одредбе о томе да су управни органы надлежни да утврђују статус подстанара, и уколико се странка са таквим захтевом обрати, тај захтев се има одбацити због стварне ненадлежности, па када се првостепени орган упустио у мериторно решавање у таквој ствари прекорачивши границе овлашћења, другостепени орган je био дужан да поводом жалбе решење првостепеног органа поништи огласи ништавим у смислу члана 268. ЗУП-а.” (ВСЈ Уж. 2423/64. од 28. XI 1964. године ВСС У. 12122/62 ЗСО из области, управног права, одлука 800, страна 199) Свакако најинтересантније правно питање у примени члана 125/2. ЗУП-а јесте питање да ли се у управном поступку може поставити захтев за утврђење, аналогно тужби за утврђење по члану 175. Закона о парничном поступку. Наиме, као захтев за утврђење сматра се такав захтев