Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

196

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

У којем странка не тражи признање неког права већ тражи да се утврди постојање (не да се реши) или непостојање неког права или правног односа или неке чињенице. Y пракси се такви захтеви најчешће постављају у области социјалног осигурања и у стамбеним стварима. По тужбама, врховни судови су некад одбацивали тужбе применом плана 6. Закона о управним споровима, налазећи да ухужена решења немају карактер управних аката, jep се њима не решавају права, обавезе одређеног појединца или правног лица, с обзиром да су управни акти углавном конститутивни акти којима се стварају, укидају или мењају правне ситуације странака у управном поступку. Неоспорно je да постоји несклад између чл. 1. ЗУП-а и чл. 6. 3YC-a. По члану 1. ЗУП-а управни органи решавају о правима, обавезама или правним интересима странака. План 6. 3YC-a, говори само о решавању о правима или обавезама странака, а не и о интересима странака. Сматрам да у анализи овог пнтагьа треба поћи и од стилизације чл. 1. 3Yn-a, и то део реченице који гласи: „или решавају о правним интересима појединца, правног лица или друге странке". То значи, да се у управном поступку решава или само о нечијем праву, или само о нечијој обавези или само о правном интересу. Да je умеете „или” употреблена свеза „и", то би подразумевало да се о правном интересу решава само уз решавагье о нечијем праву или обавези. И у литератури се може наћи схватање С 1 ) „да се правни интерес надовезује увек на решавагье нечијег права или обавезе у управном поступку”. МеВутим, свеза „или” из члана 1. SYH-a, управо упућује да се у управном поступку може решавати и о правном интересу као главној ствари. Поводом питања да ли се у управном поступку може поставити захтев за утврВење, одржано je саветовање врховних судова република и Врховног суда Југославије од 11. и 12. IV 1961. године, на којем je донет следећи закључак; „Има места доношењу решегьа у управном поступку по захтеву за утврђење у случајевима када се ради о утврђивању права или правних односа, док се чшьенично стагъе не може утврђивати управним актом”. („Билтен ВСЈ”, 1961, страна 12) Овакав заклучак je свакако недовољан па и нетачан. Ово стога што je у области социјалног осигурања матери јалним прописима предвиђено управо утврВивање чигьеничног стагьа, као на пример: стажа осигурагьа, инвалидности и сл. a утврђење оваквих чшьешгца декларативгшм управним актом повлачи доцније решавагье права тих лица: права на пензију, права на инвалидскн додатак и сл. Зато je исправно схватагье др Петра Строхала ( 2 ) да се захтев за утврВење може поставити у управном поступку под следећим условима; да се захтев за утврђење не може у начелу и уопштено искључити у управном поступку.

(1) Богдан Мајсторовић; Комеитар ЗУП-а, БГД, 1966, страна 9,

(2) Др Петар Строхал: Захтев за утврђење V управном поступку ~Информатор” бр. 757/61.