Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

35

КОНТРАКТ Y РИМСКОМ КЛАСИЧНОМ ПРАВУ

Педије каже да je контракт ништав, да нема облигације ако не садржи у себи сагласност воља. па ie. тако, например, ништава и стипулацща ако не постоји сагласност вола. Према томе овој Педијевој изреди, сагласност вол>а била би битан елеменат контракта односно тим појмом били бн обухваћени само они извори облигација који обухватају и тај елеменат. Ma да Педије овај, последњи закључак не исказује ексдлицитно, његов текст би се заиста могао протумачити тако. Аруги текст je из Гајевнх Институција, 3,88: »Nunc transeamus ad obligationes. Quarum summa divisio in duas species deducitur; omnis enim obligatio vel ex contractu nascitur vel ex delicto«. ГЈгЦизјављује да ce све облигације према начину постанка деле на контракте и деликте, односно да се облигација рађа или из контракта или из недозвољене радње, из чега произилази да je контракт свакя облигадија створена дозвол>еним радњама. Тиме je дат знатно шири појам контракта иНы обухвата и такозване квазиконтракте из Јустинијанових Институдија. Гај се у свом даљем излагању (Институције 3.91) двоуми дали je и исплата недугованог контракта и закључује да не би хребало да буде, јер онај ко исплаћује »magis distrahere vult negotium quam con trahere«., жели пре да раскине него да заснује правки посао. Међутнм, у четвртој књизи Институција он се доследно држи ове дводеобе облита ција, па међу контракте поименце наводи и тутелу, облигациони однос између пупиле који je постао пунолетан и тутора ( 13 ). Ова два текста као основа и као полазна тачка за шире и уже тумачење појма контракт у класичном праву: романисты данас деле се на оне који сматрају да Педијев текст репродукује право схватања римских теласичара, и на оне који том тексту придају знатно ужи домашај а у Гаје вим Институцијама виде изложено владајуће схватање класичних правника. Постоји већи број фрагмената у Дигестама који изричито под условом, наравно, да се не сматрају битно изметьеним путем посткласичних глосема и интерполација потврђују и једно и друго схвататье. Навешћемо најважније: а) У прилог тезе да je и у класичном праву сагласност вола била битан елеменат контракта служе из другог значајнот ' дела Гајевог, познатог под именом Res cottiđianae или Auerae. У овим, ca гледишта правые догматике изванредно Xeno писании текстовика извршена je корекција класификације извора облигација дате у Институцијама и они су подељени, као што je углавном добро познато, на. контракте, реликте и »variae causarum figuris«, оне ко je наста j у из разных других "ШнБва~( и У; у > о контрактима, ксји су, за разлику од Институција, груписани у само три трупе, re, verbis и consensu, ( 15 ) а затим о појединим облигацијама које »neque ex contractu neque ex maleficio actiones nascuntur«, тужбе ce не рађају ни из контракта ни из деликта. ( 10 )

(13) Gai, I. 4.2 и 4.182. (14) D. 44.7.1 рг.

(15) D. 44.7.1.1 14 и D. 44.7.2, (16) D. 44.7.5.