Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

500

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Одступања од правила да се правый однос расправља применом про гтиса под којим je тај однос и настао као и од правила да je поводом жалбе или тужбе орган надлежан за оцену законихости одлуке при оцени законитости те одлуке везан истим прописом којим je био везан и орган који je ту одлуку донео, учинила je пресуда Савезног врховног суда Уж. 2280/56. од 25. маја 1956. године (Збирка судских одлука књига I, свеска 2, бр. 550). Пресуда je донета на основу правног схватања да другостепени орган решавајући по жалби странке одлучује по прописима који важе у време кад тај орган одлучује по жалби. Образложење ове пресуде je од посебног интереса због опречности са дотадаппьом и каснијом судском прайсом у више линија. Суд je уважио жалбу и поништио пресуду првостепеног суда који je сматрао да je тужиоцу требало дати одобрење за вођење радње будући je испуњавао услове према прописима важећим у време подношења захтева. Негирајући тај став првостепеног суда Савезни врховни суд je образложио своју пресуду следећим разлозима: „Првостепени управни орган, у овом конкретном случају није дао одобрење за обављање рада na je по жалби против решеньа првостепеног органа имао да одлучи тужени. О том праву тужени je могао да одлучи само на основу прописа који су важили у то време. Управни поступай je јединствен, па се о предмету има решавати према пропису који je важно у време доношења решења, што значи, не у време подношења захтева, већ у време коначног одлучтшања по предмету. Због тога када je у току поступка донет нови пропис, на случај ће се применит тај нови пропис, уколико није новим прописом друкчије одреВено. Како у овом конкретном случају није друкчије прописано, то je правилно тужени приликом доношена оспореног решена применио тада важећи пропис, а не оне који су важили приликом доношења одлуке првостепеног органа”. Очигледно, суд je у овом случају правило о примени процесних прописа узео као правило за примену материјалних прописа иако су та правила врло различита, а уз околност да прописом није ништа одреВено како ће се расправит случајеви који нису окончани. V каснијој пресуди истог суда Уж. 493/59. од 13. фебруара 1959. године (Збирка судских одлука књига IV, свеска I, бр. 154) није прихваВено то становиште. Наиме, у извршењу пресуде суда донето je ново решење и суд je тада рекао: „Када се ради о двостраначкој управној ствари о законитости решења има се судити према стану какво je било у време првобитног другостепеног решења”. Овде, дакле, промене ни правые ни чиненичне природе немају утицаја на одлуку о ствари премда je раније другостепено решење поништено и сматра се да није ни било доношено па би следствено правилима из пресуде Уж. 2280/56 статье у време доношења новог другостепеног решења било меродавно за одлуку о ствари. Колико се тек исти суд удаљио од становишта из ове пресуде, у напреднаведеној пресуди Уис. 114/69. или у пресудама донетим по чл. 20. Закона о управним споровима у стварима права на инвалиднину због телесног оштећења услед болести насталог пре 14. јануара 1967. године када je захтев поднет после овог дана где je суд стао на гледиште да треба применит ранији пропис који je важно до 14. јануара 1967. године.