Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

501

CYACKA ПРАКСА

Кад другостепени орган решава мериторно о схвари, онда он мора првостепено решење изменити, заменити својим решењем, а правило je да нови управни акт који замењује поништени управни акт делује ex tune, делује ретроактивно. Наравно, и овде постоје изузеци као и у других правила. Прихватити правило из пресуде Уж. 2280/56. о примени материјалног пропнса значило би да нови цропис делује ретроактивно и када то законом није прописано, јер тада другостепено решење донето на темељу нових прописа треба да делује уместо првостепеног решења донетог пре ступања на снагу тих прописа. Примени повољнијег прописа по странку. Y напреднаведеним пресудама Врховног суда Југославије Уис 114/69 и Врховног суда Србије У. 2190/69. прихваћено je правило да се примењује материјални пропис повољнији по странку и у случају када таква могућност није законом прописана. У члану 90. Кривичног законика прописано je да се одговорност за кривична дела одређује према кривичном закону који je важно у време извршења дела, али се наређује примени новог закона ако je блажи по учиниоца. Принцип примене блажег закона у кривичноправној материи je у стварн уставни принцип садржан како у ранијим уставима тако и у Уставу СФРЈ од 1974. године. У ставу 3, члана 211. овог Устава овај принцип je исказан на следећи начин: Кажњива дела се утврВују и казне за ова дела изричу према закону, односно другом пропису који je важно у време извршегьа дела, осим ако je нови Закон, односно пропис блажи за учиниоца. Ово правило Устав није протегао и на неку другу материју. Напротив, текст члана 212. не даје основа да се и без овлашћевьа из Закона или друтог прописа примењује повољнији по странку закон односно пропис. Taj текст гласи: „Сви појединачни акти и мере органа управе и других државних органа који врше извршне и управне послове као и појединачни акти организација и заједница ко je оне доносе у вршењу јавних овлашћења морају се заснивати на закону или другом законито донесеном пропису”. Оваква стилизација искључује без двојбе правки принцип из ранијих друштвених поредака да je дозвољено све оно што није забранено, односно да je закон ограничено иначе слободне активности управе. Напротив, чл. 212. Устава прокламује принцип законитости у раду органа управе, самоуправних организација и заједница у вршену јавних овлашћена, прокламује принцип да je закон основ и оквир рада ових органа и организација, те да и управни акт своје правно дејство изводи из закона односно друтог прописа. Стога се и примена повољнијег прописа у управној материји будући je уставни принцип само у кривичноправној материји, може оспоравати и аргументом да противуречи циљевима измене прописа и да није на принципу легалитета, да вређа начело једнакости грађанина пред законом односно правило: при истим условима исто и право или обавеза. Та пракса, може се бранити аргументима да се на тај начин бол>е штите субјективна права граВана, да je у појединим законима за одређене односе ово правило и изричито прописано па да га треба подигнути на ниво генералног правила у управној материји.

Лугса Драгојловић