Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

508

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ци, ослањајући се на ове нетачне податке, заснивају своја стручна и научна гледишта о претежном броју појединих узрока за развод брака” (стр. 53). Трећи део je посвећен испитивању питања ко чешће хражи развод брака: муж или жена. Подаци из анализираних предмета говоре о томе да je у највећем броју случајева муж не само тужилачка страна већ и страна која највише ствара сукоб у браку. Жена je не само страна која се мање одлучује да тражи развод брака, већ и страна која мање доводи до стварних порем ећаја у браку, а тиме и до развода брака. Жена чак и када тражи развод брака одлучује се да то чини кад не види друтог излаза из ситуације у коју je довео муж. Четврти и пети део говоре о разводу брака у граду и на селу и о томе који се бракови више разводе, црквени или грађански. Шести и седми део посвећени су питању занимања мужа и жене као учесника у бракоразводним споровима. Следећа четири дела (осми, девети, десети и једанаести) баве се проблемима развода брака са децом, поверавагьа деце у случају развода брака и издржавању деце из разведених бракова. С обзиром на чшьенице из анализираних судских одлука аутор констатује да иако су, по закону, деца под нарочитом заштитом државе, да им je баш у случају развода брака ова заштита потребна, а да je у том случају суд најпозванији да им je пружи „улога суда у заштити деце je, може се рећи, никаква, или врло мала, и поред тога што судови у највећем броју случајева ове бракове разводе по члану 56. односно 53. Основног закона о браку, a тај пропис им даје могућност да воде рачуна о дје ци” (стр. 171). Y погледу поверавања деце по разводу брака, аутор закључује да се малолетна деца у далеко већем броју случајева поверавају на чување и васпитање мајци (око 70%) него оцу, иако je мајка, уопште узевпш y неповољнијем положају од оца. Шта више, када je реч о поверавању деце оцу, аутор констатује: „Могли бисмо рећи да je правило када судови повјеравају дјецу оцу, да их они, у ствари, не повјеравају оцу већ некой његовом ближем женском сроднику. То су обично мајке тих очева односно баке дјеце из разведених бракова” (стр. 185). Y највећем броју случајева допргшос за издржавање деце по разводу брака даје отац, али не увек када je дете поверено мајци на чуваше, подизање, васпитање и образовање. Мајке у незнатном броју случајева обавезује суд да дају издржавање, по правилу ако нису по заниманьу домаћице. V дванаестом делу врло кратко аутор говори о питању издржавања брачних другова по разводу брака, при чему износи занимљиво запажање, да кад je реч о женама, „човек не може да вјерује да je тако мало издржавања које судови досуђују у случајевима развода брака” (стр. 203). Износећи податке, у тринаестом делу, о висини доприноса за издржавање, аутор констатује „ми бисмо могли да тврдимо само то да ови доприноси имали само симболични карактер помоћи за издржавање „..." они су у највише случајева значили једну врсту милостшье, а не стварни допринос за издржавање" (стр. 205). Веома значајном и занимљивом питању, питаљу развода брака и кривице, посвећен je четрнаести део ове студије. Основни закон о браку од 1946. године (члан 78) предвиЬао je да суд обавезно у пресуди којом изриче развод брака утврђује не само узрок за развод брака а кад има кривице за развод, утврђује да ли je кривица до једне или обе стране. Међутим, Закон о парничном поступку од 1957 (члан 407 ст. 1) предвиђа да се кривица утврђује само на захтев брачних другова. У дискусији приликом припрема за кодификацију породичног права појавило се схватање да би из брачног права требало уклонити појам кривице. Аутор најпре анализира податке из судских одлука о разводу брака кривицом мужа, потом кривицом жене и кривицом оба брачна друга. Притом износи запажање да je у првим годинама после рата већи број бракова разведен кривицом жене, док се касније повећава све више број разведених бфако-