Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

413

ПРАВИЛ ПРИРОДА СУДСКЕ ОПОМЕНЕ

вање и осрамоћење пред ужом или широм средином осуђеног. Јавља ce као добронамерна ресоцијативна мера, која се уместо кажњавања може применити у случајевима у којима су дело и учинилац мање друштвено опасни. Сврха ове мере у овом законодавству je ресоцијализација осуђеног. Она нема других последица које могу произаћи из осуВиваности за кривична дела и на одређене казне. У енглеском, индијском и данском законодавству опомена се јавља као кривичноправно средство када се оцени да je довољна да замени казну. У оквиру ове трупе опомена се по својој специфичној природи, месту и начину примене нијансира у гренландском Кривичном законику, којн не стоји нити одражава платформу на којој почивају остали закониди ове трупе. У њему je она тако уређена да су јавља као самостална кривичноправна мера за ресоцијализацију учиниоца, a примењује се после негативке оцене учнниочевог дела и уверења суда да се јавља као погодно средство за ресоцијализацију. Њена примена у овом Законику није ограничена ни у односу на дело нити учиниоца већ се може применити за сва дела и на све учиниоце, уколико се укаже погодном. Овакво регулисање су деке опомене je више у духу савремених стремљења криминалне политике него у претходним законицима. а) Судаса опомена и гсазна. Пошто je судска опомена у већини кривичних законика сврстана у регистар казни, а у појединим и одре Вена као казна, најпре се поставља питање да ли je судска опомена по својој правној природи казна. Старије кривично законодавство и теорија сврставали су укор (опомену) у казне против части. Укор je био уперен против части и достојанства учиниоца кривичног дела. Састојао се у осрамоћењу и понижавању делинквента без других последица. У стар иј ем законодавству, природа судске опомене као казне уперене противу части осуВеног лица произилазила je из њене садржине и еврхе, природе кривичних дела за ко ja се могла изрећи к из самсг начина њеног изрицаььа. V старијој теорији постоји сагласност да je укор, онако како je сврстан и предвиБен у кривичном законодавству Немачке, ( 8 ) Аустрије, ( 9 ) и у другим законицима из тог времена, ( 10 ) заиста казна, која je уперена против части виновника. Ово je имало посебан ефекат док се живело у друштвеним групама чији су обичаји и морал били на високом степену. Распадањем тих трупа, посебно кад положај појединаца није зависио више од угледа и поштовања средине, него од његовог богатства, опомена губи смисао казне против части. Овакав характер судске опомене имао je свој смисао и ефикасност само: „Док су л>уди живели у ужим, породпчним, сеоским, мјесним и градским заједницама, свако je познавао свакога, а друштвени положа j, углед и вриједност појединца били су у таквој заједници тачно одређени. Унутраппьа повезаност појединца са трупом дјеловала je као јако средство за сређивање односа меВу људима, а истовремено налагала

(8) Franz von Liszt, Кривично право, превео Миленко Веснић, Београд, 1902, стр. 282.

(9) ~Укор je казна на поштење услнјед понижења, ко je ce у укору налази" (др Јосип Шиловић, Казнено право по др К. Јапки, IV поправљено издање, Загреб, 1908, стр. 249.

(io) Др Бож. В. Марковић, Средства за замену кратковрсмене казне лишења слободе с нарочитим обзиром на условну ссуду, Београд, 1909, стр. 54.