Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

431

САМОУП. AYTOHOM. РЕГУЛИСАЊЕ ОДНОСА Y УДРУЖ. РАДУ

II Самоуправно аутономно регулисање радних односа, односно међусобних односа у удруженом раду, имало je своје зачетке још у законодавству од 1957. год. То регулисање je прошло кроз фазе диригованог самоуправног регулисања од доношена правилника до садаппьег поодмаклог развитка самоуправног аутономног регулисања меВусобних односа радника у удруженом раду. Динамичнији развитак тог регулисана почиње са Уставом од 1963. године и Основним законом о радним односима од 1965. године. Значајан напредак и нова решена у области самоуправног аутономног регулисана односа у удруженом раду дата су Уставним амандманима XV, а посебно радничким амандманима XXI XXII и XXIII. Устав од 1963. г. и Основни закон о радним односима отворили су нове могућности самоуправног аутономног регулисана односа у удруженом раду и истовремено подстакли нове напоре у практичној делатности у доношењу самоуправних општих аката аи у теорији ( 4 ). У том смислу Основни закон о радним односима, без обзира на његове недостатке, треба означити као несумњиво значајан корак у правду развитка самоуправног аутономног регулисања односа у удруженом раду иако овај Закон, по неким мишљењима, није успео да реализује уставне концепције самоуправљања и изрази степен развитка самоуправних односа ( 5 ). У прилог критиками овог Закона може се изнети да je из члана 10. Устава од 1963. г. произилазило да je самоуправно аутономно регулисање односа у удруженом раду право радних људи односно радника чланова радне заједнице. Основшг закон о радним односима je о том праву углавном говорио као о праву радних заједница, о општим актима радгшх заједница (или радних организација) о регулисању међусобних односа, а не о праву радника чланова радне заједнице и недовољно о раднику као учеснику тог регулисања. У току примене овог Закона и даљег изграђивања самоуправних односа поставило се питагье промена и тражена су нова решена ( 6 ). У тражењу нових решена шило се практично на то да се не говори о радној организацији као субјекту односа (у вези са тим je расправљано и питање правног субјективитета радних организација) већ да субјективитет треба признати радној заједници ( 7 ). Ово и слична схватања je носило у себи клицу нових решена, али je било и нека врста затвореног крута jep je проблем видело у замени једног колективитета другим, без диферендирања улоге радника као субјекта тих односа. Потребно je било, дакле, поћи од права радника као чланова радне заједнице односно радника у удруженом раду. У ставни амандмани почев са XV, а нарочито XXI, XXII и XXIII разрешили су те дилеме и одредили да радници непо-

(4) Роман Албрехт, Радни односи у систему самотправљања, Социјална политика, бр. 9—lo/65.

(5) Др J. БорВевић, Аутономно право и друштвено самоуправљање, Општина бр. 2/67. стр. 18.

(ß) Роман Албрехт, op. cit.

(7) С. Стаменковић, Појам и садржина радног односа према Основном закону о радним односима, Социјална политика бр. 2/1966. стр. 177.