Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

544

анали правног факултёта

далеко у наметаиу своје воле. Вето je у еря атомског монопола, и у хладном рату, био нека врста сигурносног вентила који je Савет безбедности довео у стање равнотеже немоћи. Велике силе су већ почетном хладног рата напустиле систем кодективые безбедности, чије су темеље поставили на Јалти, и тежишта својих политика пренеле на решоналне споразуме. Напуштена je и терминологиja коришћена у доба рата и па Јалти о „заједничкој одговорности”, заједничкој светској политици”, „заједничким цилевима” и свака понаособ утврђује своју мисију у свету, своју политику и односе са светом. На Јалти су помињани супротни интереси, а не и различите идеологије, као препрека сарадњи. Y првим посдератним годинама, кроз цео период хладног рата, идеологија, односно опасност која прети човечанству од „комунизма”, односно „империализма" узимана je као оправдање постојања регионалних система безбёдности. С тим у вези поставла се једно принципијелно питање, изузетно значајно за даљи развој света као целине. Y првој фази изградње светске организације, посебно у фази конституисан>а колективне безбедности у Дамбартон-Оксу, Јалти и Сан Франциску, појам одбране, индивидуалне и колективне самоодбране и појам безбедности поставлена су у јединственој пројекцији, у функцији виших интереса тј. обезбеђења светског мира, на бази поштовања територијалног интегритета свих држава чланица. Заједнички или виши интереси у регионалним системима, поставлени у оквирима идеологи} а, изашли су далеко ван граница одбране и заштите националних интереса и одвели, као што то потврђују безбројни примерн из недавне прошлости ка интервенцији, која je понекад прерасла и у рат (нпр. у Вијетнаму). Регионалыи сисТеми нису донели свету безбедност, а хладни рат није завршен победой. Ниједна страна није успела да наметне свету своју верзију слободе и демократије. Ирационалност њиховог поимања безбедности одвела их je на терен грозничаве трке у наоружању и концентрације огромне разорне моћи, која нема друге употребне вредности, сем самоубилачке. После неуспеха система колективне безбедности како je замишлен на Јалти, после неуспеха регионалних система безбедности, који су надоместили универзални, човечанство, или конкретније YjeAHHene нације, суочене су данас са потребом редефпнисања овог појма. Дилема није нарочито тешка; у атомској епохи, са свим њеним последицама на економском. социјалном и политичком плану, и поред дубоких политичких размиыоилажења које деле савремени свет, истинска безбедност може бити поставлена само на универзалном плану. Искуство за последњих 30 година послужиће свакако као драгоцена поука у овом сложеном задатку онима који буду позвани да награде нови систем безбедности. Није само систем гласања и ефективне мо!ш светске организације Оно камен спохицања на Iаж\ти; у току дискусије по пој единим конкретним питањима исполила су се значајна размимоилажења. Политички вакум у Немачкој, Јапану и сателитским землама, којег je донела победа, био je застрашујући и за моћне Савезнике, a његово попуњавање новом садржином предмет дијаметрално супротних ставова. Постигнут je начелан