Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

543

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ ГАЛТЕ

Ској организации видели гаранта трајног мира у свету и пут којим ће се за свагда бити искоренен рат, то највеће зло човечанства, Велика тројпца на Јалти нису била опседнута тим илузијама. Решења која су усвојили нису била резултат теоријске анализе будуће светске заједнице него чистог прагматизма. Они нису гајили илузије о вечном или трајном миру. Председник Рузвелт, говорећи о проблему рата, истакао je у дебати на Трећем пленарном заседању да све нације желе да се рат елиминише. МеВутим, додао je он: „Ja нисам такав оптимиста да верујем у трајан мир, али сам уверен да je у наредних педесет година мир практично шводлзив и могућ.” ( 12 ). По Боленовим забелешкама Стаљин je био близак оваквим схватањима. „Лично осећам обавезу”, истакао je Стаљин, „да се за будуће генерације створи таква организација која би обезбедила мир бар за педесет година”. ( 13 ) По совјетским изворима, отварајући Треће заседанье у дворцу Ливадија Рузвелт je истаткао: „Наш задатак je да обезбедимо мир у крајњем случају за педесет година”. С l4 ) Таква решена банила су у сенку демократска стремљења и демократски правац око којег су мобилисаые снаге отпора у току другог светског рата. Образлажући Повељу YH и решења прихваћена на Јалти, Министар иностраних послова Велике Британије, изјавио je пред британским Парламентом; „Јасно je да никаква принудыа акција Организације не може бити предузета против Великих сила”. С ls ’) Ипак, било би погрешно негирати данас сваки значај решена усвојених на Јалти, у погледу светске организације. Уз све своје слабости, створени су предуслови за брзо формирање Организације Уједињених нација, у једном критичком историјском тренутку; да je до њеног одлагања дошло, вероватно никад не би ни б'ила основана, имајући у виду заоштравање односа до којих je дошло после Јалте, а нарочито марта месеца 1946, после чувеног говора Черчила у Фултону који je окупио Запад за хладни рат; Черчил je говорио о све већој опасности коју представља СССР за цивилизацију. Годину дана касније Труман je прокламовао као свету дужност САД да се супротставе „комунистичкој субверзији”. Плодови заједничке победе били би у том случају изгубљени, а последице тога несагледиве. Са друге стране, усвајање система једногласности великих сила и давање права вета, чак и у ситуацијама ако je велика сила укључена у спор, јесте крајње недемократски потез, али мерен кроз конкретне послератне околности, ипак je спречио доминацију света само од стране једне силе. Чињеница je да je вето имао разарајући ефекат по рад YH, нарочито у првих десет година, када je употребљен више од 60 пута, и на тренутке потпуно паралисао рад Савета безбедности. Али, исто тако je чшьеница и да je помоћу вета дошло до узајамне неутрализације моћи Великих сила, у првом реду САД и СССР, тако да ни једна није могла ићи сувише

(is) Ibid, p. 661,

(13) Ibid, p. 666.

(14) Международная жизн. Документы Крымской конференциы, Москва 6/1965, стр. 153.

(is) Gr. Britain, For. Office: A Commantary on the Charter, presented by Seer, of State to Parlament. Miscelloneus No. 9, 1945.