Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

898

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

новице личног дохотка могуће je утврдити колико се витка произвола „прехаче”, трансформише у потребан произвол, услед чега овај метьа своју суштину; претвара се постелено, са развитком производних снага и са променама садржине друштвеног облика присвајања у „произвол за себе”, квантитативно се мења, проширује на укупан резултат сопственог производа рада. Y економској литератури и политичкоправној доктрини једноставно се прихвата категорија витка производа, без икаквог ширег објашњења шта се у ствари подразумева под тим појмом. Посебно je важно нагласити да није одређена његова квантитативна страна. До душе, треба рећи да то није могуће ни да се уради, уколико се не фиксира висина потребног производа (вредност доњег лимита личног дохотка, нормална репродукција радника). Он се не утврђује, наводно, из разлога које смо раније навели у току излагања. А кад, с једне стране, није позната његова вредност, онда je питанье, с друге стране, према чему се и у односу на коју величину одређује вишак производа. У томе и јесте парадокс; није утврђена величина основное (минималног личног дохотка) зависно од стварног обима трошкова живота (вредност потребног производа), а говори се о витку произвола. И то се о тему говори на начин као да je сасвим позната Бегова величина, као да тегова квантитативна страна није спорна, као да je она сасвим прецизно разлучена од потребног производа. Полази се једноставно од фикције као да je све познато, па се на основу ње дају процене и судови о квантитативним односима потребног рада и витка рада. Просто се констатује да се вишак производа отуђује од непосредних произвођача, да се присваја од стране оних који га нису произвели, да о њему одлучују и да с њим располажу „центри отуђене мођи” и сл. Као реакција на те појаве долази енергичан захтев од стране свих чинилаца друштва да се спрече ове тенденције и да, супротно тима, радне организације самостално располажу највећим делом витка производа (дохотка). А да би се реално знало колики je тај део са којим аутономно располажу (не располажу) основне организације удруженог рада, кад се и колико сматује вишак производа „тако да се највећим делом радне организације своде на просту репродукцију), на основу чега се одреБује тен квантитативни аспект, и обрнуто, кад и од које критичне тачке настаје процес да цео доходак постелено постаје потребан производ, за про цену свих тих момената нужно je утврдити тегову најнижу вредност, доти лимит испод којег се не може спустит нормална репродукција (лични доходак радника). Y односу на тако утврђену вредност најнижег личног дохотка могуће je, у датим условима производте и расподеле, проценнти максимален обиы витка производа из којег се обезбеђује горта граница фонда акумулације. Према том делу могуће je пратити како се ова средства производно ангажују и користе за проширете материјалне основе рада радних организадија, а све у цил>у постепеног подизања нивоа личне потрошње радника. Од тога непосредно даље зависи у којој мери се номера граница потребног рада према витку производа или обрнуто ширећи се један на рачун другог дела.