Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

912

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУДТЕТА

гураник je дужан да изда пуномоћје за заступника кога одреди осигу равач" ( 34 ). Клаузула се односи, најпре, на све радње осигураника у парници или поводом парнице: издавање парничног пуномоћја, предузимање различитих парничних радњи, давање овлашћења за радње вештака и стручњака, предаја списа и свих других доказа. итд. Она се, такође, односи и на вансудске радње осигураника: он не сме да ступа у преговоре са оштећеним, да даје изјаве о одшхетном захтеву, да се поравна шли призна оштетни захтев. Ове две последње обавезе се, иначе, стипулишу и посебним клаузулама, али су, у ствари, саставни део и логична допуна клаузуле о вођењу спора, јер, ако се осигурачу жели да омогући вођење спора, онда му се то право не може ометати поступцима осигураника ван парнице. Начин на који се обично стипулише клаузула о вођењу спора не да je довољно сигурности у погледу тумачења једног од њених најважнијих деј става, тј. о томе да ли je реч о обавези осигурача да преузме воћење спора, или о обичном овлашћењу којим се он може по свом нахођењу користити. Y упоредном праву постоје велике разлнке о овом питану, нарочито између француског и немачког права која заузимају потпуно супротна схватања. По владајућем мишљењу у француском праву реч je о мандату учињеном осигурачу, који он може да прихвати или не, зависно од процене свог интереса за вођење спора у моменту његовог настајања. Према томе, ако одбије да води спор, из тога не настаје никаква његова обавеза према осигуранику. Насупрот, у немачком праву се сматра да постоји обавеза осигурача чије невршење повлачн последице. Y Белгији постоји слично мишљење, по којем, у случају да осигурач одбије да води спор, оснгураник може, према чл. 1184. Code civil —а, било да захтева извршење обавезе свог сауговарача, било да раскине уговор ( 35 ). Y неким случајевима, може да се постави питање одговорности осигураника за случај да не поступа по одредбама уговора у погледу вобен>а спора са оштећеним лицем. Те су радње: пропуштање обавештавања осигурача о насталом спору, ускраћивање овлашћења пуномоћнику кога je осигурач одредио, разни пропусти и немарности у начину вођења спора у случају када je осигурач нему оставио да води спор, и дао му одговарајућа упутства. Али, у овом случају се појавл>ују тешкоће доказивања. Аа би постојала одговорност осигураника потребно je доказати да су његова радња или пропуштагье имали за последицу проузроксва н>е штете осигурачу и да постоји кривица на страни осигураника. Y немачком праву, судовн, понекад, строже оцељују овакве поступке осигураника и сматрају да постоји његова одговорност за повреду уговорне обавезе у случају када je сам водно спор не обавештавајући осигурача, па чак и онда када за осигурача штета није настала ( 36 ).

(w) Ha овај начни, по угледу на страна правила форму лишу и наши осиг. заводи. (35) Cassait — Bodson — Pardon, op. cit. p. 72. (36) Fromm, Kraftfahrzeug — Pflichtversicherung und Versicherungsbedingungen, Berlin, 1961, S. 387.