Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

913

ОСИГУРАЊЕ СОПСТВ. МОТОР. ВОЗИЛА ОД ОДГОВОРНОСТИ

б) Клаузуле о забрани поравнања и забрани признања одговорности. Ове се клаузуле појавл>ују као логична допуна клаузуле о во!зен>у спора. Ако се осигурачу жели препустити иницијатива у вођену парнице, онда му то не треба онемогућавати вршењем других радњи осигураника, међу којима су нарочито поравнање са оштећеним или признање одговорности. Осигурач, дакле, резервише себи право да се он поравна са оштећеним лицем које истиче одштетни захтев према осигуранику. Али, у вршеньу тог свог права он мора водити рачуна да не оштети интересе осигураника. Сходно томе, осигурач не би могао да се, на пример, поравна на суму која прелази висину осигуране суме, тј. границу гьеговог покрнћа ( 37 ). Али, са друге стране знање одговорности од стране осигураника je за осигурача довођење пред свршени чин у погледу његове обавезе из уговора о осигурању. Стога се, не само у правилима и уговорима о осигурању него, често, и у законским прописима (“) осигуранику забраћује да призна своју одговорност према оштећеном лицу без сагласности осигурача. Y немачком праву се сматра да je осигуранику забрањено да призна своју одговорност не само према оштећеном или његовом правном следбенику него, такође, и према другим лицима: заступницима, блиским сродницима, властима, оведоцима, болници ( за ). Признање постоји и када није учињено изјавама о одговорности, него и неким другим радн>ама, као исплатом одштете упркос негирања одговорности, или, доггуштанем да се противу њега донесе пресуда због изостанка. Са друге стране, није одлучена висина признатог захтева повреда обавезе постоји подједнако и услучају када je реч о незнатним одштетним захтевима С 10 ). Ипак, готово свуда у упоредном праву, овој обавези осигураника, да се уздржи од признања одговорности, учинена je значајна резерва диктирана разлозима јавног поредка. Наиме, забрањивање признана одговорности, иако, са једне стране, значи спречавање осигураника да услед погрешне процене околности непромишљено и неосновано призна одговорност, или се, пак, злонамерно споразуме са оштећеником да би дошао до накнаде из осигурања, са друге стране, оно може значити лажно сведочење, довођење суда у заблуду, па чак и спречавање предузимана хуманих поступака према оштећеном, ако би то могло бити протумачено као акт признана одговорности. Зато се осигураник ослобађа забране признана, „ако je захтев очигледно законски основан” (фински Закон, од 1933. чл. 94), „уколико према околностима осигураник није могао да одбије без очигледне неправде признане или задовољење одштетног зах-

(37) To je став француске судске праксе, док се у теорпји наиАази и на супротна схватања, која пледирају за остављање широке иницијативе осигурачу у процењивању суме поравнања Nancy, 8. I 1951, RGAT 1951, 179.; Picard—Besson, op. cit. p. 511. (38) Немачки WG, § 154. ст. 2.; аустр. WG, § 125, II; чехосл. Закон о уговору о осигурању, чл. 120; шведски Закон, чл. 94.; фински Закон о уговору о оснгурању, чл. 94. (39) Fromm, op. cit. стр. 374. (40) AG Hamburg, 22. 3. 1955. Varsß, 1956, 315.