Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

914

АнАЛИ ПРАВНОГ ФлкуЛтетА

тева” (§ 154. немачког WG); у Француској, „признање материјалних чињеница не може да ce асимилира признању одговорности” (чл. 52. Закона од 1930); белгијски типски уговор о обавезном осигурању одговорности за мохорна возила, у чл. 19. прецизира „не сматрају се као осигуране од одговорносхи пружање прве новчане помоћн, непосредне медицинске неге, учињене од осигураника, као и обично признане махеријалиях чиненица”. Када признање одговорносхи предсхавља „очигледну неправду", то je факхичко пихање које суд у сваком случају треба да утврди. Очигледна неправда, разуме се, треба да буде учшьена оштећеном лицу иако посматрана са становишта осигураника. Стога, немачки судови одбијају да прихвате признање осигураника мотивисано уверењем да би неправично било одбити признање и тиме себе изложити ризику кажљавања до којег може доћи ако се поведе кривични поступак ( п ). ТакоВе, суд треба да у конкретном случају закључи да ли се пој едини поступци осигураника могу сматрати актом признања одговорности. Најчешће су то разне радње учшьене непосредно после штетног дога Ваја: пружане прве помоћи повреВеном, превожење у болницу, старане о неговој породиця. Обично je у овим случајевима пре реч о акту милосрВа или солидарности, него о правној чињеници признана одговорности. Чак и у случају признана кривице за удес треба проценити да ли можда није реч о непромишљеној изјави датој под непосредним утиском дога Ваја. ТакоВе, и у случају бекства возача са места удеса, или позиваља оштећеног да подигне одштетни захтев противу осигурача, не мора увек нужно да значи признане одговорности. Поред ове резерве у погледу признана одговорности (која je и у нашем праву прихваћена) када се тиме може нанети неправда —, пра вила осигурана садрже и посебну одредбу у случају када осигураник у заблуди да постоји иегова одговорност или да су исправно утврВене чиненице, приступи овим раднама. Према правилима наших осшуравајућих завода таква заблуда не оправдана осигураника. Супротно je станови ште прихваћено у немачкој судској пракси; када je искључива кривица осигураника не само субјективно (са гледишта осигураника) него и об јективно била очигледна, тако да je осигуране само дошло као логична последица једног неспорног стана ствари, и осигураник je веровао, био убеђен да у датој ситуацији треба да учини признане, суд закључује да на неговој страни не може бити ни намере ни грубе непажне, то јест, према немачком праву, осигурач остаје у обавези С l2 ). Такве заблуде, меВутим, нема у случају када je осигураник ударно својим возилом лева задна видно отворена врата возила које je било заустављено на десно ј страни улице широке 8 метара, а затим je изјавио: „спреман сам да проузроковану штету платим”, суд je сматрао да он није био у правној заблуди о искључивој одговорности, jep се могло поставити и питане кривице сопственика оштећеног возила који je оставио отворена врата ( 43 ).

(41) LG Stutgart, 30, 11. 1966, Versß, 1967, 894; OLG Celle, 30, 11, 66, Versß, 1966 , 49f. (42) OLG München, Versß, 1964, 502. (43) LG Stuttgart, 30, 11. 1966, Versß, 1966, 894.