Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

17

ДУБРОВАЧКИ СТАТУТ И »CONSUETUDO«

рана; у односима са комунама северне Аалмације и са становништвом Србије поред тога алтернативно je био предвиден и станак, док je у односима са становништвом Хума станак нешто детаљније регулисан и не спомшье се и нека друга могућност решавања спорова ( 72 ). V свим поглављима се подвлачи да je станак antiqua consuetudo. Y Статуту ce исто тако потврђује и consuetudo према којој се спор против Дубровчана који je био јемац владару Рашке, Босне, Хума или Зете водно на двору тога владара, а не у Дубровнику, дакле, обичај који je у супротности са правилом да се месна надлежност суда одређује према месту боравка туженог ( 73 ). Број ових текстова у којима се изреком указује на обичајно право као на извор одредаба Статута није, као што се види, велики. Обичајно право je сигурно било извор и при доношењу многих других одредаба Статута, у којима се не помшье consp.etudo односно у којима није речено да je питаље регулисано Статутом било раније регулисано обичајним правом. Тако je, на пример, сасвим оправдана претпоставка да je Дубровачко поморско право било првобитно регулисано византијским законима, да je по престанку византијске власти у Дубровнику нажило без знатннјих промена као обичајно право, те je, затим, као такво кодификовано у Статуту ( 74 ). Заиста нпје вероватно и нема основа за претпоставку да je у времену пре доношења статутарне кодификације дубровачка комуна доносила посебне законе из области поморства. С друге стране из садржине одредаба седме книге види се да су ту озакоњени стари и устаљени медитерански поморски обичаји и установе које су већ одавно биле у примени на целом Средоземљу ( 7i ). Исто тако се и за неке друге правке односе, регулисане Статутом, може основано претпоставити да су до доношења Статута били на исти или нешто друтојачији начин регулисани обичајним правом, на пример, односи између ослобоВених робова и њихових бивших господара, нека права робовласника према својим робовима или нека суседска права. Тиме се одмах поставља питање зашто je у неким случајевима посебно речено да су одређени односи били раније регулисани обичајним правом, а у другим случајевима се не указује на consuetudo као извор одредбе Статута. На ово питање je тешко одговорити. Y изворима који су сачувани у Дубровачком архиву нема података о лицима која су непосредно радила на статутарној кодификацији нити о било каквим припремним радњама у вези са доношењем Статута. Изгледа очигледним да неко опште,

(72) L. St. 111, cap. 51. (73) L. St. 111, cap. 56, чкји je наслов: »De consuetudine inter Raguseos et dominos Sclavonic« и у питању су обичаји да Дубропчаии буду владарима тих земаља јемци за друге странце и за друге Дубровчане. (74) Упор. 3. Шундрица: Дубровачко подюрско право, Пријевод седме юьиге Дубровачког статута, Дубровник, 1972, стр. 6—7. (75) То су, перед осталих, и установе »rogadia«, »collegantia« и »entega«, уговори о удруживању у поморству и поморској трговини. Упор. В. Бра]копий; Étude historique sur le droit maritime privé du littoral yougoslave, Marseilles, 923; затим: J. Даниловић: О уговору »collegantia« у дубровачком праву у периоду млетачке власти, Зборник Филозофског факултета, Xl—l, Споменица Jopja Тадића, Београд, 1970. стр. 289—306.