Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

289

ЕКОНОМСКИ ПОГЛЕДИ СВЕТОЗАРА МАРКОВИНА

изводност рада раније запослених произвођача. Светозар Марковић показу] е да то није случа], и да производност њиховог рада расте. Повећање производње услед пораста производности већине (чак и уколико je пораст врло мали), обично je веће од смањења производње услед смањења производности рада нових радника. Упркос томе што je лад вьихове продуктивности висок, релативно учешће новоупослених je минимално, па je и друштвени резултат овог пада производности минималан. Нако je, дакле, стопа смањења производности много вша од стопе повеђања производности, услед пондерисања различитим бројевима радника који стоје у односу 3 : 97, макро-економски ефекат промена се огледа у апсолутном повећању друштвеног богатства. Марковнћева критика малтусовскнх схватања овде не престаје. Он аргументовано доводи у сумгьу и хипотезу о стопи прираштаја од 28 промила, која je због тада постојеће високе стопе морталитета захтевала логички корелат у виду емпирички нерегистроване високе стопе наталитета ( м ). Наведене, као и многе друге моменте Малтусове анализе Светозар Марковић одбацује, и то не само у смислу тврђења и пројекција него и у смислу препорука. Најзад, Марковић истине да „беда и патње људcice долазе и долазиће од рђавог друштвеног устројства, а не од природних закона који управљају умножавањем хьуди и производа” (“). Критикујући са јасно одређених социјалистичких позидија једну теорију ко ja je, иако то њен аутор субјективно није желео, постала један од стубова најреакционарнијих политичких филозофија, Марковић je дао значајан допринос борби против оних снага које су ову теорију афирмисале. To je практични, ' историјски и политичкп значај љегове критике. Псново инсистирајући на томе да ce његово дело не може сучељавати са Марксовим, ипак можемо уочити да je научни значај ове доследне и у нашим приликама драгодене критике малтусовства ограничен. Ова ограниченост произлази поново из општих методолошких претпоставки анализе и примене поступака формалне логике која карактерише не поједине, него све економисте до Марксовске епохе. Y томе контексту се недијалектичност приступа не може сматрати основой научног дис-Iсвалификовања, будући да су се многи у грађанској теорији неоспорени аутори користили, у основи, истом методологијом. Изречена оцена о недијалектичности приступа захтева нека допунска објашњења. Такав се приступ очитује у томе што се имплиците прихвата претпоставка о производила уопште и становништву уопште. Одбацивање Малтусових теза je резултирало у тврђењу да производила расте брже од становншптва, у тзрВењу које je емпирички исправније, али научно и методолошки исто тако неисправно као и оспорено. Додуше, последил реченица сачуваног текста Начала (I део) указује на знача] по-

( 63 ) Савремена демографска експлозија има корене пре у опадању стопе морталитета него у подизању стопе наталитета услед економског благостања. О ово.м питању вид. исцрпно: Зоран Пјанић, Проблем становништва у економској теорији, „Нолит", Београд 1957, стр. 93—94. С 4 *) Светозар Марковић, цит. дело, стр. 200.