Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И КРИТИКА БИРОКРАТИЈЕ

1. Y обимним списима које je Светозар Марковић оставио међу најозбиљније теоријске доприносе спада његова критика бирократије. Потреба да нешто учини не би ли ce озбилно изменила природа друштвено-политичког бића Србије његовог времена, чињеница што ce, радећи у новинарству, непрестано сусретао са практичним проблемима своје земле, биле су доволна подлога да ce Марковић лати прво анализе друштвено-економско-политичке ситуације, а потом и конструисања визије новог друштва слободних, равноправних личности. Оправдано ce може рећи да ce целокупна политичка идеја Светозара Марковића темељи на критици бирократије, по његовом мшплењу основне кочнице развоја друштва; паразитског слоја који „сише срч народу” и води га у економску и политичку пропаст. Да би се могла разул!ети иегова критика потребно je имати у виду време у којем je живео политичка и економска збивања у Србији друге половине XIX века, услове специфичне првобитне акумулације капитала и политичку оријентацију Светозара Марковића. 2. За почетак Марковићевог пуног теоријског и практичног ангажовања обично се узима његов спис из 1868. године „Српске обмане". То je време непосредно после убиства кнеза Михајла Обреновића, за чије владавине Србија у пуном замаху доживлава низ промена. Y то време првобитне акумулације капитала разбија се патријархално, затворено српско село темелено на натуралној привреди породичних задруга. Заједно са новцем који се слива у градове, у њих прелази и центар политичког живота. Реорганнзација целокупног политнчког апарата, увођеibe бирократије административное стуба монархије и основног узрочника специфичне акумулације капитала у Србијн XIX века, до краја разара сеоску самоуправу. Ymccto власти народног вође, .„вожда”, владар новог типа, по узору на неке развијеније земле Европе (не треба заборавити да je Михајло Обреновић одгајан у време Мнлошевог изгнанства) темељи своју власт на симбиози модерних европских узора и традицији источњачког деспотског вође. Дух промена из 1848. године захватио je Михајла Обреновића онолико колико je, учинивши уступак ка европским збивањима, чврсто остао на темелима строго централизоване