Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

604

АНААИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТЛ

Шта ће проф. Есеру толике непотребне речи када се све то може изразихи у две реченице: „солуторна” или „либераторна” моћ? 3) Настављајући своју „критику” првог дела моје књиге, проф. Meichsner каже да „ни при третирању моиетарних теорија” нисам имао „много среће”. Та примедба се односи на моје приказивање Кнапове државне теорије новца коју сам ja према проф. Meichsneru „или погрешно приказао или уопште кисам схватяо”. Ово због тога што сам рекао да према државној теорији новца ньегова вредыост није детерминисана вредношћу племенитог метала коју он садржи (као што су тврдили металисти) него његова вредност „тј. куповна и платежна моћ потиче од државе која новац ствара” (стр. 28. моје књиге). Ово гледиште произилази из поставке присталица државне теорије новца да je ирелевантно од чена je новац направлен, те да оно гато једну ствар чини новцем није материја од које je сачињен, него факат да га je држава као суверен у монетарннм отварим а таквим прогласита. Према томе, то може бити метал или папир, свеједно je. ЕЬегова вредност потиче од оног које новац стварно, од државе правног поретка. Ако новац би\о директно или индиректно не добива своју вредност (која се изражава у куповној снази) од племенитог метала, онда се порекло те моћи новца налази где друго него у ауторитету државе која новац ствара. Мислим да ово логички произлази из Кнапове државне теорије новца и да оно ни je у супротности са Кнаповом. дефиницијом новца као »chartales Zahlungsmittel« На сличан начин резонују и друга аутори. Тако нпр. аутор студије о новцу у Енциклопедији Лексикографског завода (Т. 5, под „Новац”), говорећи о мониналистичкој теорији новца коју je, како каже „најпотпуније развио J. Steuart, а особито се за н>у залагао немачки теоретичар Knapp”, каже да, по мшшьегьу присталица ове теорије „новчана јединица не представља становити дио новчане робе, већ je апстрактна рачунска јединица”, лишена сваке материјалне садржине. „Стога истине овај аутор куповна и платежна снага новца не овиси о вриједностима племенитог метала, него их одређује држава” ( 15 ). Један други наш аутор, др Тоже Руес каже да je „номиналистички правац добио своју специфичну форму у Кнаповој државној теорији новца” по којој „будући да новац сам по себи нема вредности, новцу иегову стварну вредност даје држава својим ауторитетом” и по којој je „новац ствар правног поретка” ( 16 ). До различитих тумачења Кнапове државне теорије новца долази због тога што je она, како каже Карбоније »trop soaveant abstruse« (цит. дело, стр. 32). 4) Неумесна je и примедба проф. Meichsnera о жиралном (скриптуралном) новцу, а, найме, да je требало обрадити у мојој књизи и то питање. Из моје дефиниције новца „у правном смислу" произгапао je закључак да није новац у правном смислу нетто што није у телесном облику изражено, него нпр. само у рачунском као „отписивање са” и „уписивање” на рачун”. А то значи да тзв. жирални новац није новац у правном смислу речи (стр. 41. и 43. моје књиге). С обзиром на то, правка пнтања која се у везј са жиралним новцем постављају не спадају у облает монетарног права, него се изучавају у банкарском праву ( 16а ), па им према томе није ни било места у мојој кгьизи. Оно што сам рекао у две-три реченице казао сам само са циљем да прецизирам и објасним због чега се жнрални новац не може сматрати новцем (новчаним инструментом). Због тога ћу морати у овој ствари оставитн проф. Meichsnera да дискутује „сам са собом”, а уколико га интересује шта ja о томе мислим, дозвољавам себи да га упугам на једну другу моју књип/, која, између осталог и о том питању расправља (др Врлета Круљ: Инстру-

(is) Стр. 448, Т. В. Енциклонодије Лек. зав. (16) Економски лексикон, Београд, 1975. под ~теорија новца”, стр. 824. (ica) V. Gavalda Stoufflet: Droit de la Banque, Paris, 1974, стр. 425 н сл. (Les comptes en Banque).