Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

607

ПРИКАЗИ

-ьати, али сматрам да je оваква употреба ове речи у савременом животу оправдана с обзиром на огромне квантитативне и квалитативно разлике нзмеђу про извода људског рада намењених тржшпту разлике ко je у пољопривредној ери нису постојале. Чини се да проф. Meichsner сматра да je на језнчном подручју остало све исто како je било пре не знам кохшко деценија када je похаЬао средњу школу?! Tenuto je прихватити да су горшки економски стручшаци који расправљају у роби и робној произведши у заблуди и да погрешно употребљавају ову реч. Да би поткрепио свој став о погрешности употребе речи „фино злато", „финоћа племенитих метала”, проф. Meichsner се позива и на Бука који je, већ у свом Рјечнику употребио реч „чисто злато” „чистота злата”. Погледао сам Буков Рјечник из 1852. (II издање); из 1898. (11l издање); 1935. (IV издање) али сам узалуд тражио ове изразе; о томе у Бука нема ни речи. Недопустиво je я нелојално ако не и нешто много горе нетачно се позивати на ауторитете да Ои се сопствена теза доказала. Треба, међутим, приметити да се у нашој стручној литератури употребљавају оба израза и „финоћа” и „чистоћа”. Проф. Meichsner може то тврдити увидом у „Економски лексикон” („Племенити метали") или у „Енцнклопедију Лексикографског завода” („Новац”). Y светлости изложеног треба оценити и увредљиву и натегнуту емфазу коју проф. Meichsner упућује на моју адресу: „Зар један професор коме je српскохрватски матерњи језик сме употреблавати реч роба у плуралу, зар он не зна да се у нас за злато без легуре вели чисто злато..." као и његово често позивање на Бука (стр. 232. приказа). Уз то join треба напоменути да бн се у целини сагледао „језични формат” проф. Meichsnera да његов текст који je додуше неуобичајено велики за приказ само малог дела једне книге, али je објективно мали, садржи подоста германизама, као нпр. „само тако дуто док” (немачко „so lange... ”) уместо нашег израза „све дотле док” и цео низ рогобатних или непотребннх страних речи као што су: „етимологиски"; „карталност”; „принцип се тиме само „систира” (од немачког глагола sistieren)”; ~курантни новац”; „солуторно” и још подоста другог! Бук би се, да je којом срећом жив, морао одрећи оваквих „вуковаца”!

II

Као што сам у почетку рекао, критика проф. Meichsner-a je ограничена на први део моје књиге (43 стране). Ван тога, проф. Meichsner ми упуђује у суштини само две примедбе: једна се односи на номиналистичко начело (стр. 226. приказа); друга на дефиницију заштитне клаузуле (стр. 227—8. приказа). 1. Y одељку о монетарном номинализму ja сам у својој књизи обрадио неколико питања следећим редом: појам номинализма, предмет новчане обавезе, номинализам у позитивним правима, правна природа начела номинализма и начело номинализма у меЬународном приватном праву. Из примедаба које ми упућује проф. Meichsner у вези са монетарним номинализмом произлази да се он, углавном, слаже са оним што сам изложио, али ипак из оног што je рекао произлази да измеВу схватања које заступамо постоје значајне разлике, које су настале из различитих полазних позиција. Тако проф. Meichsner каже да je номинализхму „корен у осамостаљењу новчане јединице које je ишло у корак с дематеријализацијом новца..." и да je „новчана јединида” као „социјална појаеа произвол психологије хмасе који je настао на основу тога што je новац ex definitione менсура док су све остале ствари менсурата... (стр. 227. приказа). Ово схватање проф. MeichSner-a показује да je проф. Meichsner присталица бар у неким њеним аспектима психо-социолошке теорпје новца коју заговарају многи саврвхмени економисти, а прихватају je и правнгаш који се залажу за јединствени концепт новца који