Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

609

ПРИКАЗЫ

Грађанскоправном нормом о монетарном номинализму се регулишу односи између правних субјеката међу којима ce заснивају новчане обавезе. У једним еистемима они од те норме не могу одступити, у другим могу, уношењем у уговор тзв. заштитних (златних, валутних,’ робних) клаузула. У првом случају норма о номинализму je императивна, у другом je диспозитнвна. За проф. Meichsnera, међутим, номинализам je диспознтиеан зато што je у питану „правни принцип”. Цигирајућн једно дело из правне филозофије да „правни принципи дају смернице по којима се може управлати онај који из »rerum notitia« има да донесе одлуку” (Henkel, Einführung in die Rechtsphilosophie, 1964, стр. 69), проф. Meìchsner закл>учује: „Према томе, правни принципи су диспозитивног карактера” (стр. 227. приказа). Проф. Meichsner очигледно није разумео аутора кога je цитирао па je и погрешне заклучке из тог цитата извукао. У наведеном цитату je, колико изгледа, реч о смерницама садржаним у правним принципима по којима може постулата суд или неки друга орган који треба да донесе конкретну одлуку, а не о принудном или диспозитивном карактеру норми грађанског права међу које спада и правило о монетарном номинализму. Нгппта добро се не може рећи ни за примедбе проф. Meichsnera, када je реч о конкретным правилима о номинализму садржаним у нашем правном систему. Из анализе наших прописа (девизних) који регулишу материју заштитних клаузула ja сам с обзиром на изречену забрану златних и валутних клаузула у обавезама израженим у динарима заклучно да je код нас „номиналистичко начело у законом одређеном обиму (забрана златне и валутне клаузуле) принудно-правна норма" (стр. 61. моје книге). Ову моју тврдњу проф. Meichsner пропраћа примедбом да je у питању „погрешно образложење jep се у нас номиналистичко начело заснива на самој дефшшцији новчане јединице” (стр. 227. приказа). Није овде реч ни о каквом „образложењу” него о једној неспорној констатацији; није реч ни о основу номиналистичког начела, него о томе да ли и у којој je мери правило о монетарном номинализму принудног или диспозитивног характера. 2. Примедбе проф. Meichsnera на моју дефиницију заштитних клаузула, садржаном у трећем делу моје книге којн носи наслов: „Антиноминализам валоризам” (стр. 49 —189. моје книге) су исто тако неприхватљиве. Те примедбе показују потпуно непозиавање матери je, тако да би се једва требало на н>их осврнути. Тако проф. Meichsner тврди да je у мојој дефшшцији „индексна клаузула" изостављена „вероватно због тога што се није могло рећи да. се дужник обавезује да „плати у индексу” (стр. 228. приказа). Сменше ли тврдње која показује да проф. Meichsner уопште не зна шта je индексна клаузула!! Да би се схватила примедба проф. Meichsnera и дао одговор на њу, присилен сам да цнтирам дефиницију заштитне клаузуле из моје книге. Ту се каже (стр. 74) да je то „одредба којом се дужник обавезује да плати новчану обавезу у злату (златницима) или у новчаним знадима одређеног новчаног система према вредности злата; у страној валути или у новчаним знацима одређеног новчаног система према вредности (курсу) стране валуте; у роби или у новчаним знацима одређеног новчаног система према вредности робе”. Последни став наведене дефиншдгје: „у роби иля у новчаним значима ... према вредности робе” сведочи да je обухваћена и индексна клаузула. Ja сам о томе оиширно говорио у сделку книге који носи наслов „Клаузуле плаћана у роби и према вредности робе" (стр. 170—179). Ту сам објаснио како и под којим околкостима су настале индексне клаузуле и рекао да оне представљају „усавршени тип клауазуле према вредности робе, нен, на научној основи заснован технички модалитет" (стр. 172. моје книге). То je познато сваком ко се бави питанима зашхитних клаузула. Могао би се цитирати велики број аутора који то исто тврде. Наводим једног од них (проф. Саватије (Savatier) чије дело