Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

522

АН АЛИ IIPABHOr ФЛКУЛТЕТА

вичном делу да приђу као појавн за коју су битне осећајне перцепције у социјалној средини. Ломброзо, као најистакнутији представник филозофије вулгарног материализма у кривичном праву и криминологи]и, није дао никакву дефиницију кривичног дела, заменивши ову описом криминалног човека, рођеног носиоца делинквентних особина. Следбешщи Ломброза, настављајући учење о роЬеном делинквенту, покушавају да дају дефиницију кривичног дела на идеалистичким основама. Карара кривично дело дефинише као прекршај државног закона који има за циљ да обезбеди заштиту и сигурност граВана, a која je од пуног интереса за позиттшни друштвено-политички поредак. ( и ) На сличая начин тумачи сошгјалну страну кривичног дела и Ортолан. ( 12 ) Гарофало je као излазну тачку своје дефиниције кривичног дела узео морал. Мерило нормалног људског понашања je осећање приврже ности етичком минимуму на коме почивају и кривичноправне норме* Материјалну основу кривичног дела представља повреда тог осећања човека савремене културне средине. Зато се кривично дело своди на повреду тог моралног супстрата, који се састоји из основних алтруистичкнх осећања жалости и честитости у њиховој просечно] мери, присутних у сваком друштву. Радњу, која садржи такву повреду осећања жалости и честитости, Гарофало назива „природним кривичним делом”. ( 13 ) „Материјална” дефиниција кривичног дела антрополошкој школи била je потребна зато да бн на неки начин теоријски фундирала учење о рођеном злочинцу и на том учегьу заснованим захтевима о укидању правних гарантија у области кривичног права и продеса. Та „материјална” дефиниција кривичног дела, чији je теоријски смисао у постављању тезе о вечности и непроменљивости кривичннх дела, а отуд и о независности кривичних инкриминациј а од форми људског друштва, у условима капитализма, који je почео да надире, имала je реакционарно значење. Припадници социолошке школе кривично дело посхматрају као друштвену појаву. Али, будући да друштво доживљавају као јединствену складну целину, ко] а се заснива на заједничким циљевима, интересима и тежњама, то, по њима, кривично дело, јесте акт који je уперен управо против друштвене целине. Друкчије речено, представници социолошке школе, а исто тако и неки представници класичне школе, говоре о кривичном делу као о делу које представља објективну опасност за друштво. Тако по Јерингу, аутору, који не припада теорији кривичног права, „... кривично дело je законодавством утврВени штетан напад на животне услове друштва. Као мерило по коме законодавац одређује такав карактер кривичног дела служи не кошсретна опасност појединог дела, већ апстршсгна опасност читаве категорије дела”. ( 14 )

(п) Karara; Programma dal korso di Diritto kriminale, стр. 59. (12) I. Ortolan: Elements de Droit pénal, séd. T. I, n. 563. (13) R. Garofalo: Kriminologie, 14-e ed., Paris, 1895, p. 38—39. (14) И. Иеринг: Цељ в праве, т. Т. спб., 1881, стр. 357.