Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

да међу та права спадају живот, слобода и трагање за срећом.“ 5 Наравно, у француској Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године дате су и нове формулације о људским правима које превазилазе сличне одредбе из Повеље о правима усвојене у јуну 1776. године у Вирџинији, односно из америчке Декларације о независности из јула исте године. Међу тим новим правима је и посебна формулацнја о слободи према којој „човек ничим није спутан да учини све што не ограничава права другога“ и да та слобода обухвата и право говора, слободу штампе, слободу вероисповести и слободу од произвољног хапшења. По себи се разуме да се у Декларацији истиче и право на супротстављање насиљу, као и легитимност права на побуну уколико се у политичкој заједници не поштују неотуђива права човека. Француска револуција садржавала је у себи утопистичке елементе у смислу да је имала апстрактне циљеве и крај који се није могао са сигурношћу предвидети. Стога није било чудно што се прва етапа револуције завршила радикалним рушењем старог режима, усвајањем Декларације о правима човека и грађанина и успостављањем републике. Од тог дана успостављања републике, тј. од 21. септембра 1792. године, успостављен је и нови календар. Циљ револуције и републике није био више у томе да се искаже кроз конституционално право и преко начела правне државе, већ да осигура да слобода и једнакост тријумфују над својим непријатељима. У свом чувеном говору од 25. децембра 1793. (друге године према тадашњем револуционарном календару), Робеспјер ће истаћи да је реч о новом режиму у историји (а не о римском моделу привремене диктатуре како ју је описао Русо у свом Друштвеном уговору), о револуционарној а не конституционалној влади, чији циљ није да очува републику, већ да је изнађе, ослобађајући је од њених непријатеља средствима терора. Отуд супериорност револуције над правом. Јер, пре него што револуција буде могла да влада инструментима права, она мора да реконституише сваки субјект у нови друштвени уговор. Другим речима, неопходно је обезбедити, мислио је Робеспјер (о чему је раније писао Русо), прелаз од човека ка грађанину, тј. остварити регенерацију хуманости. Терор је претио уништењу а не обнови хуманости. Робеспјер је пао у јулу 1794. године, а околности су захтевале рехабилитацију ~легалитета“ на штету ~револуционарног“. Израз тих потреба је и Устав из 1795, (треће године према револуционарном календару). Политички субјекти који су срушили Робеспјера нашли су се ухваћени у замку два противречна императива. 6 Они нису ни могли, ни желели да се одрекну револуције, јер их је она начинила тим

5 Џеферсон ce инспирисао Локовим идејама да људи имају природно право на живот, слободу и својину, али је тим правима додао и право на срећу.

6 Потпуније у: F. Furct, op. cit. str. 71. i si.

329

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)