Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

што су постали. Алн, они је нису могли у целости ни подржати, јер је терор био њен саставни део. Противречје је разрешио млади швајцарски мислилац Бенџамен Констан, који је стигао у Париз 1795. године. Наиме, Констан је утврдио постојање два типа револуције. Прва настаје из зјапа који постоји између институција и идеја народа и састоји се у насилном прилагођавању институција идејама. Овај тип револуције, према Констановом схватању, израз је историјске нужности. Обрнуто, друга врста револуције догађа се када се револуција, изгубљена у утопији, прелије преко оквира људског духа. Револуција се тада губи у нереалном. немогућем и арбитрарном, преображавајући се у насиље као своје друго лице. У исто време, док су трајали Констанови напори да учврсти револуцију у токове историје, Грахус Бабеф се трудно да покрене нову револудију, јер је она створила буржоаски свет тако далек од њених револуционарних обећања. Док се Констан позивао на законе историје, Бабеф је веровао у јакобински култ воље. Отуд, за Бабефа, револуција је била инвенција, замисао будућности а не остварење неопходности. На овој алтернативи, европска левица се још од тих дана непрекидно спори, а Маркс је покушао да ту алтернативу између детерминизма и индетерминизма у револуцији рационално разреши. Лењин и његови бољшевици су веровали да су у Октобарској револуцији, 128 година након Француске револуције, следећи основе Марксове мисли, нашли тај склад између нужности и воље у револуционарном подухвату.

II Идеја револуције, и с њом повезана идеја о потреби националног ослобођења и стварања националне државе, настала је код српског грађанства у Јужној Угарској крајем XVIII века, под непосредним утицајем француских енцнклопедиста и западноевропске просвећености. У том делу српског народа зачета је идеја о потреби ослобађања српског народа од отоманског ропства, уједињења Срба и ослобођења и уједињења свих Јужних Словена. Та идеја је нашла плодно тло у Црној Гори Петровића, Његоша и Данила, a постајала је све ближа реалности обновом српске државе на просторима некадашње српске деспотовине Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, након Првог и Другог српског устанка од 1804. до 1815. године. Национална револуција српског народа, остварена кроз Први и Други српски устанак, представљала је и прекретницу у решавању тзв. Источног питања. Јер, револуционарност Првог српског устанка огледала се у томе што се српски народ, српске сељачке масе, борио против отоманског феудалног поретка а за успостављање друштва једнаких и слободних грађана. Једноставно, као и у

330

Будимир Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр. 325-345)