Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

епохалном спису, писао о тој врсти правничких подухвата). Као да је од тога унапрсд и беспрнзивно дигао руке. А био је иритиснут до крајности флагрантним неправом. Све што је иоле правно, било је бачено иод ноге од стране „самоуправљачких структура“ Нпје бпло тешко препознати у њему човека кога краси правдољубље. Свеједно да ли је то било објективно утемељсно или наглашено субјективизовано, он је на пречац показивао лик праведника, додуше у „туђим стварпмаф јер „оно своје“ никако није препуштао јавности. А доживео је ударце који су у вапијућсм нескладу с најелементарнијим прстпоставкама и изразима правде. Оне правде што није само некаква апстракција, већ најсуштаственија жнвотна чињеница, што очигледно задире у жпвот и његов и средине којој је припадао. Ни то га. чини се. није пробуднло да војује за правду и за своју ствар виђену у тој светлостп. Све што га је снашло, и те како је припадало сфери морала. као друштвеног облика регулисања међуљудских односа. а посебно у конфликтним снтуацпјама. могло га је подстаћн да посегне за третирањима с тог осматралишта. Могао је потврдпти своје неспорне сензнбилитете за моралне исправности и изопачености. Могао се показати „писаним папирима“ и као верзирани моралник, a донекле и као моралист (што бп му за живота, вероватно, представљало н један велики комплимент). Нажалост, тако нешто се није видело. Уместо тога, он као да је настојао да све замени и надокнади нечим другим, можда н нскако да преобрати у своја најдубља доживљавања. Кад нпје био кадар да да маха перу, оним „својим папиримаф сабрао је снаге своје да фактпчким дожпвљавањем и ~на делу“, такорећи животно, бескрајно интимно, у свом самилу, све или обнавља или, можда, до крајности затоми. Следствено томе, крајње упечатљнво п драстично су се повезале неке незаобилазне чињенице са његовом лнчношћу и преживљавањем током најмучнијсг раздобља у жпвоту. Када је већ најбруталније и најбезочније бачен у прашину (срећом, не и на колена!), он је прихватио улогу једног од највећих страдалннка. Да, заиста је страдао и због себе и за себе, али чини се још више због друптх п за друге. Како за оне који су сносили кривицу због свега што је учнњено, хако и за оне на чијој се странн налазио, то јест нске његове неспорне пријатеље и познанике. Вероватно о томе никад и ни са ким није разговарао, али је примно као злу коб која га је снашла. Сав се унео у то и све је то унео у себе, остављајући по страни све остало. Поступио је, дакле, на свој начпн, али нпак најгори од свих мбгућих. А када се већ отиснуо таквом низбрдицом и претећим исходима, можда оиим безданским, препустио се мартпрству великог патника. Није неопходна некаква имагинација да би се бар споља

618

In mcmoriam - (С)поменик нашем Саши (стр, 615-621)