Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

У средњем веку изграђена је и снажна српска држава (погрешно је мислнти да српска држава почиње са светом српском династнјом Немањића, као и да њени корени сежу само до XI века), која је свој врхунац доживела за владе краља Милутина и цара Душана. Но, у том раздобљу је и нестала српска држава измождена својим унутрашњим поделама и освојачким походима исламских завојевача са истока. Идеја о потреби радикалне измене феудалног друштва постепено је настајала у његовом окриљу. Развитак тржишне привреде, појава трећег сталежа и слободних градова поткопавали су саме темеље феудалне зграде. Пољопривреда није више била ни јединн, ни најјачи сектор привређивања. Феудални односи представљалп су све више кочницу за даљи друштвени развитак. Све то је доприносило стварању нових идеја о облицима могућег уређења друштва. Идеје о потреби корените измене постојећег поретка, о неопходности успостављања слободе и једнакости грађана као неопходних претпоставки њиховог права на аутономију, идеје о значају политике п политичког, о демократији - постепено су постајале владајуће идеје тог времена. Идеја о неопходности револуције овладавала је све више масама. Та револуционарна идеја носила је у себи и доста утопијског, јер је захтевала настанак нечег што није постојало у датом времену а било је неизвесно и у ком обиму може уопште бити остварено. Идеја о револуцији, настала у позном европском феудалном друштву, у раздобљу француских енциклопедиста и западноевропске просвећености, носила је у себи идеју и демократије и утопије. Да би успела, револуција је морала привући у своје редове већину народа. Стога, та идеја се морала представити као демократска, у њеним коренима морала је бити уткана вредност слободе и једнакости грађана, као и политичко начело о потреби и могућности реконституције друштва у политичку заједницу слободних људи. Политика и воља добили су право грађанства, а легнтимитет власти није се више тражио у постојању од памтивека и божијој вољи, него у демократским начелима слободе, једнакости и аутономије човека н грађанина. Зато, није било чудно што је тој револуцио нарној идеји била иманентна мисао о радикалном прекиду с прошлошћу и тежња за уобличавањем демократске државе-нације. Прихватајући ту идеју о потреби револуције у служби остварења слободе и једнакости, западни мислиоци од Лока, Хобса, па до Русоа, односно од Хегела до Токвнла, постављали су у основи следећа питања и покушавали да за њих нађу одговарајућа решења: „Какво Друштво треба да уобличимо ако себе сматрамо аутономним појединцима? Какве социјалне везе могу бити успостављене између слободних и једнаких људи, пошто су слобода и једнакост п Р е Дуслови наше аутономије? Како се може појмити друштво у

327

Будимнр Кошутић, Идеја револуције и држава народа српског (стр, 325-345)