Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

нз члана 21. став 2. Закона о стамбеном обезбеђивању y ЈНА, није основан. Правни претходник тужилаца je стан на коме je носилац станарског права откупио по императивним прописима Републике Србије који важе за све станове на територији Републике Србије. Зато би призивање права на рефундацију дела откупне цене стана по основу радног, односно стамбеног доприноса према одредбама члана 26. наведеног Закона о стамбеном обезбеђивању ЈНА за чију примену док je важио нису били донети ни прописани подзаконски акти ради његовог извршавања нарушило уставно начело једнакости грађана пред законом. Осим тога, признавањем оваквог права наведеним лицима само на терет Савезне Републике Југославије, које je раније важећим прописом било утврђено за сва лица и све станове на територији бивше Државе СФРЈ било би противно и члану 10. Уставног закона за спровођење Устава СРЈ, који je одредио обим преласка права и обавеза са бивше СФРЈ на републике чланице које конституишу Савезну Републику Југославију. Како y поступку није учињена битна повреда из члана 354. став 2. тачка 11. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, Врховни суд je на оснону члана 395. став 1. ЗПП преиначио нижестепене одлуке и захтев тужилаца за исплату утуженог износа одбио и одлучио као y изреци.

Одлука о трошковима поступка донета je на основу члана 166. став 2. y вези с чл. 154. и 164. ЗПП, обзиром да тужена y ревизији a ни y претходном поступку није одређено определила захтев за накнаду трошкова потупка y коме je учествовала.

(Пресуда Врховног суда Србије, Pee. 2506/03 од27. авгусша 2003. године)

306

Судске одлуке - Грађанско право (стр. 291-306)