Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

се судови растеретечиме ce повећава њихова ажурност y другим, пре свих парничним, предметима.

Јавни бележник као повереник суда y оставинском поступку предузима све процесне радње и доноси одлуке као и оставински суд. Међутим, спровођење оставинског поступка од стране јавног бележника има и својих специфичности. Пре свега, суд je овлашћен да донесе решење којим одузима јавном бележнику спровсфење оставинске расправе. Такву одлуку суд he донети онда када за то постоје „важни разлози”. Као пример за важне разлоге, наводе ce; немогућност нотара да због болести обави поверни посао, очигледно занемаривање својих дужности, површност нотара, рад на шету странака, излагање странака сувишним трошковима. Против овог решења жалба није допуштена. По доношењу решења суд може сам да спроведе оставински поступак нли да спровођење оставинске расправе повери другом нотару. Друга специфичност тиче ce надзора над радом нотара. Тај надзор врше: суд, министарство надлежно за послове правосуђа и Хрватска јавнобиљежничка комора.

3.4. УПУЋИВАЊЕ НА ПАРНИЦУ

Нови Закон о насљеђивају je задржао решење по коме до упућивања на парницу долази онда када су међу странкама спорне чињенице од којих зависп неко наследно право. Ако међу странкама не постоји спор о чињеницама, него спор о примени права, суд (односно јавни бележннк) их неће упутити на парницу, већ he сам, сходно прннципу iura novit curia, одлучити о томе како ће применити материјално право на неспорну чињенпчну подлогу. Али je уведена и једна новина, са циљем да допрпнесе ефикасности оставинског поступка. Према Савезном закону о наслеђивању, када су међу странкама биле спорне чињенице, оставински суд je прекидао оставински поступак и странке упућивао на парницу. Нови Закон о насљеђивању Хрватске познаје неколико случајева када суд упућује учеснике на парницу, алп не прекида поступак: 1) ако чињенице које су међу странкама спорне закон претпоставља, 2) ако су те чињенице опште познате и 3) ако ce могу утврдити на основу јавних исправа.

312

М. Дика: Ново насљедноправно уређење, Д. Ђурђевић (стр. 307-314)