Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ност правилу аустријског права по коме ћутање представља само основ одговорности за проузроковану штету, y односу на решење y швајцарском праву по коме ce y случају ћутања налогопримца смахра да je уговор закључен. Док прво правило води внше рачуна о осетљивости узајамних односа налогодавца и налогопримца и међусобном поверењу на коме почива уговор о налогу, друго има y виду правну сигурност и favor negotii.
Какви год били погледи на вредност наведеног правила са становишта правне политике, не може ce спорити да je његов смисао усклађен са другим правилима која je професор Константиновић предложио за наше право. Наиме, лице које ce бави вршењем туђих послова као занимањем упућује позив могућим (будућим) налогодавцима да они учине понуду за закључење уговора. Реч je о јавној понуди, a она y овом случају нема карактер понуде за закључење уговора него представља позив другој страни да она учини понуду. И одиста, између члана 750. и члана 35. Закона има сличности и отуда, наведена правила су међусобно усклађена. У оба случаја постоји обраћање јавности са позивом да ce упуте понуде. Ако пошиљалац таквих позива не прихвати понуду, него ћути, дужан je да понудиоцу накнади штету. Додуше ћутање ce не помиње y општем правилу (чл. 35. ст. 2. Закона) него само кад je реч о уговору о налогу (чл. 750. Закона). Али нема сумње да ce и y првом случају ћутање изједначава са одбијањем понуде. И најзад, ниједно од наведених правила, ни опште ни посебно, не предвиђа да ce y случају ћутања сматра да je уговор закључен.
Нешто сложеније je питање односа између општијег правила о ћутању из члана 42. став 4. и посебног правила из члана 750. Закона о облигационим односима које ce односи на уговор о налогу. Прво правило формулисано je на овај начин: „Исто тако лице које ce понудило другом да извршава његове налоге за обављање одређсних послова, као и лице y чију пословну делатност спада вршење таквих налога, дужно je да изврши добијени налог, ако га није одмах одбило." Што ce тиче одредбе о уговору о налогу она гласи овако: ~Ко ce бави вршењем туђих послова као занимањем или ce јавно нуди за вршење тих послова дужан je, ако неће да прихвати понуђени налог који ce односи на те послове, да о томе без одлагања обавести другу страну, иначе одговара за штету коју би ова претрпела због тога“. Када ce пажљиво упореде наведене одредбе може ce лако уочити да међу њима има преплитања што отежава утврђивање смисла и
39
М. Орлић, Ћутање понуђеног као знак пристајања према ЗОО (стр. 5-54)