Arhiv UNS — Crkveni listovi

и бољем још нежно прпонуше срцем својим за његове светиље/' тада нам по речима српског Златоустог не би било „онда зацемо ни веселије обитељи Божје од наше цркве овде; ни куће пуније бмагосмова Божја од нашег народа у цркви; ни ионоса ми.гијега за нас, од нашега имена у народу; ни легппег сунца жнвота од сунца историје наше у имену том; ни слађег б.гажеиства за нас и с ове и с оне стране гроба“. 3 ) На споразум тај упућују нас гробови нашнх отаца; тај споразум тражи од нас свакодневна потреба живота нашег; затим ваиије нотомство наше, јер грози опасност да ће са тврдокорне наше упорности наступити дани кад ће престати орити се по срнским домовима „правослтша наставниче“! и српски домови неће хитати да се окрепе и оснаже водицом Богојављенског освећења! Да, кад би би.ш у стању да угушимо ту тврдокорну улорност своју, те у име рата изнелм пред народ свој масллнову гранчицу споразума, каква радост, каква благодат и срећа! Не наступи ли то, ко зна шта ће, можда већ у најближој будућности, створити од православног Српства „ХарФа Сијонека“ удружена с Римом!?“ Не чуди ме дакле радост, а не изненађује ме ни зебња ваша и оне браће наше, која топлим учешћем прате развој жпвота овостраног Српства. Енунцијација Његове Светости патријарха Георгија од 19. септембра о. г. пролетела је муњевнтом брзином кроз све слојеве овостраног Срнства н, таман нам се ружа радости на образима указивати поче услед заносног, моментаног одушевљеног расположаја, кад нас озбиљност стања н прилика, као и расположења у којима се крећемо, као хладан мраз стеже и до дна срца расхлади. Давно су минули они благословени дани кад је св. Синод наш „са достојним уважењем свога достојанства“ пун љубави п поверења према свом „избраном роду, царском свештенству н светом народу“ (I. посл. петр. гл. 2. ст. 9.) према живој цркви својој, а „чланови цркве Христове и с тиме свештеници Божји јесу сви, који су се у Христа крстили и обукли се“, 4 ) снисходио и затражио од њега помоћп и суделовања и онде, где је св. Синод као такав самостално деловати могао, као што то бијаше случај г. 1774. кад је зажелео „да би се питање катихизиса расправилоу пуномнародномсабору (га рlеио ХаБошз сопотебBш)“. 5 ) По себи се разуме да је народни сабор с нуном синовњом љубављу опет Синоду на сусрет нзпшао својим закључком: „да би се остави.то Синоду да катихизис по основима восточне цркве изради и штампати даде“ (разр. 11. 9, у акта народ. сабора од г. 1790.). Какве су то сведоџбе узајмног поштовања, поверења и привр-

3 ) Види Тео Фан Живковић; »сдово о иобожности и народности«. 4 ) Види: Мнћше једног чдана с. илннског сабора од 1864. стр. 13. 5 ) ТеоФ. Живковић; »Српска народна дрква« и т. д- стр. 35.

ЈВРАРХИЈА И НАРОД У КАРЛОВАЧКОЈ МИХРОПОЛИЈИ