Arhiv UNS — Crkveni listovi

На то питање управише обоје радознало своје свет.те очитте у оца. „’Оће, дедо, ’оће само док дође?“ „А. кад ће доћи?“ запиташе обоје пестрпељиво. „Па док се смркне, док Наја упа.ш богину свећу." „’ајде, Најо, уиали богину свећу, већ се смркло,“ рече спнчић, а при том обоје иогледаше кроз малене прозоре, као да се увере и сами да ли је тако, како веле. „Не, не, још мало, још није мрак,“ одврати им Мати задовољно, па се наже п обоје их она пољуби. „А кад се смркпе, уиалиће већ Наја.“ Деца погледаше још једном кроз прозоре, па онда задовољнп наставише своју играчку. „А од кога си дон’о?“ обрати се сад млада наша домаћица Миловану. „ Богме чак од Милиних. Довукао сам петоре мрежаге и десет снопа старс кукурузовине. Бпће нам сад доста за сва три дана. Зато ћемо му на лето пћи обоје један дан на мобу о вршидби. “ „Па не браним, само кад си добио сад.“ А јеси ли и оно набавио ?“ „Милован јој махну кажиирстом, а она му наже ухо к лпцу Милован јој пришану: „за 20 Филира ораха, за 10 Филира сухих шљива и за четир Филира бонбона.“ „А од куда ти?“ иришану му Мара. „Па, набавио сам. Но, осим тога, још и .тптру вина.“ „Охо,“ кликну Мара, „та то је баш газдачки!“ Па се наже II нежно пољубп евога мужа у чело. „А. ти? Јеси ли ти све спремнла?“ „Све је у своме реду. За печење сам спремила оног великог петла; колач божићњи п полажеников сам спремпла, а тако и Бранку руку, а Милицп курјук; а ту је п зејтин, тамјан и божићња свећа.“ „Е добро, добро, само кад је све у реду,“ заврпш Милован диж.ућп се с клупе. „Још мало па ћеш п кандило упалити, а ја ћу онда доћи са сламом п донети деци оно. Чим ја на врата, а ти: Рождество твоје! Знаш“

Такб се ето принрављао Милован са својом Маромза Божић. Као што сте из свега овог могли разумети, били су то спромашни људи. Живили су са наднице под киријом. Дошли су пре неколико година тамо од некуд из далека, чак из Барање, сами њих двоје, као две сироте са косом и мотиком о рамену, па се ето задржаже у нашем селу. Али како су били вредни и поштени људи, свакп се за њих отимао, кад је какав посао наступио. Ал’ и јесу били на раду, као ватра. Где год су радили, радили су као своје. Онако и јесу заслуживали, Па ето и скућили су нешто сиротпње. Соба им је била намештена као у каквог газде, II леп кревет, и сто, и две лепе растове клупе, лепа нова пкона о зиду,

ХМШШАНСКИ ВЕСНИК

„ДАЋЕ БОГ и

81