Arhiv UNS — Crkveni listovi

па све чисто и уљуђено. Руха су ималн колико им је нужно. Зимниду су лено спремили. А Бог им дао ето већ двоје дечице, па су сретни, Боже сретни и задовољни. Само би кад и кад Милован уздахнуо: „хе, да ми је само још нешто угдедати у својим рукама, па да виде ко је Мидован! “ „А шта то?“ запитала бп га Мара његова. „Та, ништа. Даће Бог!“

У лепом том селу нашем, живео је још пре, не пуних стотинак година, сам овејан Србин. Ати ма.то по ма.ло почеше се Швабе насељавати п, ето их данас три пут више од нас. Наваљишс, што-но реч, као, шаш. Па како су наши тада лако живили, нпсу умсли ценити земљу п шта она вреди, па је онако многи и изпустише из шака, а Шваба се хвата за земљу као крља, Продале ТТТвабе тамо, од куда су дошли, своју земљу скупо, продали куће па, кажу, п ледине, што је на њих спало, па донели овамо готових новаца. А код нас земља била буд зашто, а свет наш лаком на новац, те нам тако преотеше више од половице атара. Онако и одоше многи наши „на подне,“ оставише и браћу п кумове п пријатеље, оставшпе гробља и огњишта своја, па се отискоше у свет, а Швабама начннпше места. Сад већ то нпје тако. Ово што је преостало, ваља. Види сваки шта ради Шваба, па ради и он. Не би ти сад продао ни један стопе земље за живу главу; шта више има их који су од Шваба нешто прекупили, истина ређе то бнва, али има их. Само све је то доцкан, јер је ето та неверија превладала сасвпм. Наши се броје на стотине, в а њпхнп на хиљаде. Ето до чега смо дотерали! Тек, шта сад знамо ! Ваља чувати и ово што је ту. Тако се често пута п наш попа упусти у разговор с људима пли пред црквом, или на раскршћу, или у кући о славама па пх учп и саветује; каже им: „Море људи, узмите се у памет добро. Немојте наопако да ми црква опустп. Зар да гробови ваших отаца дочекају да их нема ко побусати н прелити Р Зар то да буде ? Не шалите се главом. Та нема ни Шваба две главе, ни четири руке, већ је човек као н ви. Па што год он мож.е можете, и ви. Само треба радитн и састављати крај с крајем, А Бог не крати ономе који радп и чува. Окајте се лудих обичаја, несретне те моде и ненужних издатака, а чувајте сваку крајцарицу, јер не знамо шта носи дан, а шта ноћ. Бог нас чува, али и куша, па тешко оном ко је малоуман. Сачувај Боже, једна лоша година, неродица илп туча, шта ћемо онда, куд смо онда пристали? Зар да нас нестане одавде? Зар да нам црква опусти? Кукавица бега, а прави човек чува и брани своје огњпште и своје светиње.“ Тако ето саветује п учп наш попа своје парохијане. Баш нх воли; види се то пз сваког његовог чина пна сваком кораку. Купи их око себе п чува као оно квочка своје пилнће. Баш је прегао свом снагом да пх оснажп п очува на својој дедовини. Ено је завео и „Земљорадничку Задругу,“ он јој је председник,

82

ХРИШЋАНСКИ ВЕСНИК