Arhiv UNS — Crkveni listovi

Бог нам Је дао годину, каква само може бити. ЈЛгеда Бог и на сиротињу. Али, драги моји, кад Бог гледа на сиротињу, зар смемо ми очи своје од наше сиротиње одвратити? „Ко учини добро једноме од мале браће моје, мени је учинио," каже нам Госнод; а исто тако нам каже он да ће се и „нама вратити истом оном мером, којом ми меримо“. Бог је нас ето нено лнтос обдарио, иа не треба ни наша десница да остане стиснута. Држпм дакле да нећете ни ви имати ништа против тога, као што ни ја немам, да отиснемо један малн део од наше тековине, па да учинпмо добро дело и номогнемо једног честитог сељака нагаег, који ;заслужује натне номоћи“. „Право је, госнодине, и треба тако, кад нам је Бог дао да можемо“. „Колико ја знам, драги моји, најсиромашнији је наш задругар Милован. Сви га знате и иознајете. Видите како се и он и она јадна млада труде и раде да се одрже и хлебом захране. Па још кад има наднице и кад обоје раде и Боже номози. Али кад радови нрестану, илп им се нађе новина у кућп, онда јадан момак не зна куд ће нре и чега ли да се лати сам. Па, сачувај Боже, његове болести, шта би онда било? Зато дела да му помогнемо. Ја бих био тога мишљења, да му сад о нашем вашару о светом Нпколи купимо пар коњичака за једно двеста круна и каква половна кола с опремом опет за једно стотинак круна, на да му то ноклонимо за Божић. То ће бити за њега неизмерна помоћ. Јср кад се он држи сад са својих десет ноката надничећн, тнта мислите шта ће тај урадити кад буде мога.о и на коњима заслуживати? Зар ннје такоР Ја мислим да би требало да урадимо тако“. „Право је, господине, право и нека се урадтт тако“, кликнуше сви као у један глас. „Па кад се свн у томе слажемо, онда је то свршено. Нека дакле Јован са Веселпном оду на ватиар па нека купе што је закључено. Али само никоме ни речи о овоме до Бадњега дана, онда ћемо му тај поклон учинити и тако честитати тај велики Бржји дан. Дотле нека Јован узме коње к себи на прехрану.“ „Прима се, нрима!“ кликнуше сви задругари, а радост им се осу по лицу што су у снази да могу учинити тако добро дело. „Тако, драги мојн,“ рећи ће иопа довршујућн записник; „нека Бог да да нам буде ово сретан ночетак, па ћемо ваљда дочекати да и још коме сиромашку сузу убришемо и нодупремо да не падне. Само ако останемо ми увек тако сложни даће Бог!“

Већ се тто где која свећа указа на ирозорима и прве пушкс ирипуцаше, кад се наш Милован трже на дрвљанику и погледа на своју капију, јер му се учини као да нека кола стадоше. „Ко бн то сад бпо, па јотн на Бадњи дан,“ мишљаше он; „И.IГI се можда варам?“

ХРИШЋАНСКИ ВЕСНИК