Arhiv UNS — Crkveni listovi

То рекавши окрете се и оде. „У здрављу, да Бог да! рећи ће Јован. „У здрављу!“ кликну и Весе.тип. И у часу се заиупише врата од дворншта за свом тројицом. Мииовану стаие очи на капији, а стоји као укочен. Мара стоји насдоњена на зид скрштених руку преко груди, а сузе јој само капљу, капљу. У то Фркну дешњак и љуни десном ногом. Мндован се трже. „Па ипак то је истина, то није сан. Ето коња, а ето кода! Па зар то сад моје?“ Посде тих мисди махну руком преко чеда. Обазре се на жену, па кдикну, као из бунида неког да се пробудио: „Маро! Па видиш ди ти то? Шта је то?“ А мара му подети у сусрет, рашири руке своје, па га загрди па једва изусти, гушећи у сузама: „Мидоване мој, хвада Богу, ми смо спасени!“

За пуним стодом, око скромне вечере, веседо се деда машаху час за једно једо, час за друго, а свако назпдадо гомидицу од ораха, сухих шљива и дешњика, што им је Бога донео. Мидован са Маром поји веседо: „Рождество твоје, Христе Боже наш!“ а кандидо тихо трепери пред нконом светога Ђурђа, који измахнувши копље своје на аждају, чисто застаде па побожним смешењем посматра шта се све догађа у овој скромној собици. А кад се дечица, обхрвада умором и сном примирише на земљи на дебедој сдами, рећи ће Мидован: „Хајде, Маро, спреми децу на кревет, па хајдемо да збацимо сдаму с кода у штаду и да намиримо наше коње. Само кад сам то видио у штади као своје, неће дуго потрајати, па ћемо их и у својој штади намиривати са својом сдамом. Само ако ми будемо здрави и живи, даће Бог!“ „Даће Бог и данашњи бдаги дан!“ одврати Мара. Мадо посде, држећи се за руке, пођоше да стоваре сдаму и намире коње. „Овако нисам био сретан, Маро, још од оно доба, кад сам бно тако мади, као наша, деца, у кући својих родитеља.“ „Ни ја,“ одврати Мара стиснувши му руку још мадо јаче, а гдаву му насдони на раме. Тако су иттгди подако. А кроз растањене обдаке звездице одозго с неба провириваху треперећ, чисто ти се чини да и оне нешто између себе шапућу—

Дамјан Прерадови^.

Свештеник Голубиначки.

ХРИШЋАНСКИ ВЕСНИК