Arhiv UNS — Crkveni listovi

ђици В., у кући № 44 у Норланд-скверу. Десет дана после тога састанем се са г-цом В., која ми одмах сама и без мога питања рече, да ме је у суботу (22-ог марта) баш у поноћи видела како уђох у њену собу и да сам је руком миловао по глави. У писменој цзјави, коју ми је о томе дала, она вели да ме је сасвим јасно, разговетно и несумњиво видела. Ја сам те ноћи био у Илингу (једној варошици 10 километара од Лондона).“ Како се из ових изјава г. Б. види, он може да јачином своје воље пошље своју сен кроз ваздух и кроз просторност у истом тренутку да буде тамо где је зажелео ; али он сам не зна да је тамо био, и просто се никад не ceha. Све што он зна, то је да је зажелео да на том и том месту буде и да је одмах затим пао у сан. Да је се његова сен заиста јавила тамо где је желео да се јави, то тек после сазнаје од оних, који су га видели.

Свесно путовање једне сени. Дел Оен у своме делу „Одјеци са границе другог света“ саопштава казивање г-ђе А., жене једног бригадног генерала у Индији, из кога излази да је могуће да сен не само буде видлшва другима, него и да запамти све то је видела. Ево шта та госпођа казује : Становали смо са малим дететом у Вулич-Комону близу Лондона. Муж ми је био пуковник у енглеској војсци. Једне ноћи, почетком јула месеца разбудим се и учини ми се да стојим поред постеље и да гледам на моје тело. Одмах ми дође мисао да мора бити да сам умрла, а у томе се још утврдих кад опазих како моје тело лежи у постељи непомично са бледим лицем без икаква израза и уопште без икаква знака живота. Чисто се као зарадовах што сам се растала са животом без самртних мука, али ми одмах за тим би жао што he мој сиромах муж и моји сродници бити изненађени мојом наглом и изненадном смрћу. Док сам тако неколико тре-

о духовном животу

87