Arhiv UNS — Crkveni listovi

нутака стојала погружена у жалосним мислима, осетих како ме нека неодољива сила потискује од постеље, поред које сам стојала, к једном зиду од собе. Мишљах најпре да hy се ту код зида и зауставити. Али, на моје велико изненађење, ја осетих како сам прошла кроз зид као да је он од магле а не од цигље и камена. Нађох се на пољу у башти. Прођох кроз дрва ; изађох преко општинског поља, уђох у Арсенал у Вуличу, тумарах по њему, свратих у касарну, па онда отидох у Гринич, у кућу у којој је становала моја пријатељица Мис Л. М. Знам да сам са њом разговарала, али не знам шта, као што и уопште незнам ништа више шта је било, док се не пробудих с речима: „А гле, па ја још нисам умрла!“ и онда испричам моме мужу све што ми се десило. Муж ми посаветује да ником ништа не причам, док се нс састанемо са Мис Л. М. После два дана сретнемо се с њоме, и она онда сама одмах почне да нам прича, како ме је пре два дана, око три сата по поноћи вндела у својој соби, како сам била обучена у црвеној хаљини и како смо се разговарали док од једанпут нисам ишчезла.“

Искуство једног лекара. Г. Џемс Џилимган, хирург из Семерзета, послао ми је ово казивање свога једног пријатеља, доктора, за чију истинитост јамчи својом чашћу. „Ја сам био испросио младу једну госпођицу, коју сам одавна јако волео. Пре нашег венчања јасамчесто одлазио у варошицу у којој је она становала те би у њеном друштву проводио недељу. Опа је становала у кући спроћу цркве а ја опет у кући једној с друге стране пијаце на којој је била црква, тако да је између наших кућа било растојање најмање од пет стотина метара. Осим тога прозори њене спаваће собе гледали су на исток, а моја је соба била окренута западу. Једнога понедеоника око пет сати у јутру нађох се у спаваћој соби

88

о духовном ЖИВОТУ