Arhiv UNS — Crkveni listovi

свима земљама , обесвећивање породичног живота, ширење неморала у свима правиима, обароње свихузвишених принципа и начела све су Шо жалосне појаве и илустрације страшног послератног моралног хаоса. Лужност је све-

те вере да без одлагања предузме велико дело препорођаја и спасавања човечанство. Наша Цркваубедљивом, чудотворном снагом своје свете науке очувала је кроз векове и душевну и моралну чистоту српскога народа, оспо■

собивши га за велика ис торијска дела његова. Она ће и данас успети да га задржи од лутања и стран путица, да га изведе на прави пут и да га, пречишћена и препорођена, по веде ка бољој, лепгиој и светлијој будућности.

Српски народ и православље

Иринеј, епископ далматински

Тешко је замислити једно без другога. Православље, без многостраног Српског прилога његовој богатој ризници животног искуства, духовне индивидуалности и мсралне смелости, свакако би било прилично сиромашније, опитно једностраније и историјско-гео графски угроженије. Његови српски типови светитеља и подвижника, са свима условима у којима су они живели и деловали ; његова српска оличења вере, морала, човечности и схватања права, дужности иГпожртвованости; његова типично српска, мучеништвом изграђена и запечаћена косовско-лазаревска етика без колебања и животна догматика без икаквог двоумљења; његова српска прерада византијске црквене архитектуре и живописа ; његово српско религиозно морално и цароставно-демократско схватање човека, породице, друштва, цркве, просвете и државе, изражено на безброј начина у српској народној традицији, песми, причи и пословици ; његова срп ска народна и црквена мелодија, речитија и од најизразитијих речи ; број светитеља, просветитеља, духовника, подвижника и мученика, које је српски народ дао ето, све то и много што шта друго би био мањак Православља да Срби нису били у његовој духовној и историјској породици. Али је ипак несравњеио теже, управо немогуће, замислити Србе без Православља. Ко би они били, какви би били и како би седанас звали да нису остали верни своме Православљу, то нико живи не би могао ни рећи ни утврдити. Каква би била историјска судбина и оријентација Срба у том случају ; колико би било садржине, националне индивидуалности и величине у њиховој прошлости; шта би било стожер око кога би се формирао њихов менталитет и стварале битне црте њиховог карактера ; како би се сналазили у одлучујућим часовима народног живота па какве би мисли и која веровања онда имала код њих последњу реч ; укратко : ко

би, какви би Срби били, шта би свету и Богу од се- : бе дали и какво би место имали међу народима без , светог Православља, немогуће је казати и знати. Срби имају три неизмерно драгоцене тековине: 1. Светога Саву и целокупно светосавље. Али и Свети Сава и светосавље су немогући и незами- , слими ван Светога Српског Православља. 2. Косово и сав његов морални, васпитни и национални непроцењиви капитал. Али и Лаззра и Милоша и оне што за њима пођоше и са њима славно падоше васпитало је српско Православље. Да они нису били васпитаници Светога Саве, ко зна коме би се Царству Лазар приволео; кога би могао повести са собом на Косово ; да ли његова славна војска не би била једна обична, авантуристичка средњевековна руља, без великих идеала, без причешћа „код бијеле Самодреже цркве“, и шта би онда у нашој историји вредели и Видовдан и Косово и колика би била њиховадуховна и морална, надахнитељска и тваралачка моћ у доцнијим поколењима. 3. Срби имају изванредно велико искуство и у слави и у мучеништву. То је најтежа и најдрагоценија колективна тековина једно ra народа. Пуно је народа који то немају, или немају то обоје, или немају у тој мери. Славно доба Српскога народа је у ствари доба Немањића. Али издвојте Светога Саву и његово српско Православље из тога доба славе па се питајте: шта [ вам онда остаје од славе • српске и немањићске и )е ли она онда уопште била ■ могућа ? Српско народно искуство , у мучеништву и страдању је историјска, духовно-мој рална, и национална теко> вина. Ни тога немају сви ■ народи и зато су и многи [ богати народи у свету у то• ме несравњено сиромашнији ; од нас. То значи да они много што-шта знају по чуi вењу, по причању и по књи■ жном знању, а у ствари не : знају, јер нису сами иску) сили и проживели. Али

иза тога искуства у муче- 1 ништву и страдању стоји ( једна истинска велика снага 1 духовна и сила морална. ; Сви прави страдалници и ј мученици у свету су имали j у себи, пред собом и око 1 себе нешто што им је да- 1 вало потребну снагу и ис- 1 трајност, нешто што им је 1 омогућило, условило и спле ло венац мучеништва. Зар ] би наш народ могао издр- 1 жати што је издржао и са ] чекати што је сачекао да ■ није било „нешто што га 1 напред креће," у шта ве ! рује више него у живот, у шта се нада више него у оно што око себе може и видети и опипати ? Ко му је дао ту духовну и моралну позадину мучеништва; ко је смислом и видовитом разумношћу снабдео његове основне потезе и коначне одлуке у најширим народним ако то све није дала и учинила, само и једино: његова народна Светосавска Српска Православна Црква? Ето, то је оно о чему Срби треба што више, што дубље и што свестраније да мисле. То је оно најглавније и најосновније што сви треба да знају. Бог милостиви је испео народ наш на велике висине и обилно га обасјао сунцем своје истине и љубави. Са те висине се данас више него икада може сагледати све што ми треба да видимо, знамо и запамтимо једном за свагда и незаборавно. Наши највећи порази нису били наше највеће несреће: ми смо после највећих успеха и са највиших висина најдубље падали. А ми смо као народ сад на огромној висини. Опасност је ту. Чувајмо се лакомислености и чувајмо се вртоглавице, наше историјске стварне неcpehe, чувајмо се сви до једнога и чувајмо се сви заједничкиl Ко пости —душу гости. Ко се причешћује духовно ликује. Ко се Богу моли њега Бог и воли. Будимо хришћани не само по крштењу, него и по живљењу!

Основна истина православња Богочовек

Све се истине православља изводе из једне истине и своде на једну истину, . безграничну и вечну. Та и- i стина је Богочовек Христос, i Ако до краја проживите ма ] коју истину православља, . мораћете пронаћи да је ње но срце Богочовек Христос. У ствари, све истине православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име поавославља богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи : основну, вечну Истину живота и света чо век доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојањз, човек дознаје једино помоћу Богочовека. Без Њега и изван Ње ra нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво је дино у богочовештву. И нема другог под небом. Зашто је Богочовек основна истина православља ? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски : питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју : питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина православља ? , Зато што је својим земаљским животом најочигледни, је показао да је Он овопло, ћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна ЈЂубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Све. правда, Свељубав, Свера. дост, Свесила. Сва божан. ска савршенства Он је снео . с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој жи. вот, у своје мисли, у своја • осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: овапло• тити их у себи, и у свету око себе. ' Погледајте најбоље међу [ најбољима у родуљудском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и нај-

главније, и највечније. Јер је Он светост Светитељз, м}'чеништво Мученика, праведност Праведника, апостолство Апостола, доброта Добрих, милосрђе Милосрдних, љубав Лзубећих. Зашто је Бзгочовек све и сва у православљу ? Зато што је незаменљив и као Бог, и као Утешитељ и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земзљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бсга који може исгински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштитити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној истини и прзвди. Богсчовек је све и сва у православљу, јер је безмерно узвеличао човека : уздигао га до Бога, учинио ra богом по благодати. И то остварио, не потцењујући човека на рачун Бога већ испуњујући човека свим божанским савршенствима, Као нико Богочовек је прославио човека: даровао му живот вечни, истину вечну, љубав вечну, правду вечну, радост вечну, добро вечно, блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство. Док је основна истина православља Богочовек, дотле је основна истина сваких инославља човек, или разломци његовог бића, разум, воља, чула, душа, тело. вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу ; сав је разбијен у атоме, у електроне. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица „уметност ради уметности**, толико је бесмислица и „човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина православља : човек није ради човека већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. У томе је једино могуha разумност човечијег биha, у томе једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосре! дно у православљу је Богочовек све, а у инослављу човек.

Архимандрит Јустин, професор Универзитета

ПАСТИРСКИ ГЛАС