Arhiv UNS — Crkveni listovi

У самој ствари, православље и није друго до чудеска личност Богочовека Христа, нродужена кроза све векове. Православље има свој нечат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске правде, истине, љубави и вечносги, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методима овога света и методима царстава овога све та, није православно већ значи робовање трећем ђаволовом искушењу. Бити православан значи ; имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима : бити православан значи бити христоносац. То човек постиже, када васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором зем ље. И док телом молитвено хода по тужном мрави њаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне страке Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу. Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и постао је Сатана; откинули се анђели и ностали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава t y хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте. Богочовек је не само осиовна истина православља него и сила и свемоћ православља, јер једино Он шасава човека од смрти, греха, и ђавола. То никада мије могао, не може, нити ke икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека : испунити се Богочовеком, преобразити се Њиме, освемоћити се, обесмртити, обожити. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

ПРАВА ЧОВЕКА

Ко их боље заштићује : комунизам или хришћанство? Шта је човек у комунизму ? Он је животиња, материја, радна снага, оруђе колектива. Комунизам гледа на човечју личност само као на оруђе, сред ство за изградњу моћнога колектива. Каква права може да има оруђе? Живом оруђу можемо дати да једе, пије, да ужива, али под условом безусловне покорности колективу и рада за колектив. Човек нема права да тражи ма шта од колектива, он је без иједнога права. Кад нема ни човека, ни права, како се онда могу заштитити права човека? Шта је експлоатација? Комунисти говоре сгално о некој експлоатацији и угњетавању радника, али код доследних материалиста не може ни да постоји појам експлоатације. Само идеалист и религиозан човек могу да говоре и проте стују против експлоатације. За материјалисте живот је борба, у којој јачи неминовно побеђује. Ако је тако, онда експлоататори, победиоци у борби за живот, треба у комунизму да се сматрају не само као неопходни, него и као бољи људи. Ако је човек само жива машина, или радна марва онда не може бити речи о његовим пра вима и о нарушењу његових права. Ствар је ствар ; њом се служимо како хоћемо. Насупрот таквом схватању хришћанство истиче своје схва тање човека. Човек је нешто најдрагоценије и најважније у у свету. Шта може бити драгоценије човечанству од човека ? Само слободан човекможе имати права. Зато само са хришћанске тачке гледишта може се говорити о правима свакога човека и о гажењу тих права, т.ј. о експлоатацији. Експлоатација је рушење слободе, рушење права, унижење личности, Ко не схвата шта је личност, шта је слобода, шта је право, тај не схвата шта је експлоатација. Зато материјалисти не схватају шта је експлоатација, не разумеју оно против чега се боре, и чим се дочепају власти и силе почињу и сами да експлоатишу слабије. Хришћанство је за ослобођење човека. Само хришћанство има такво гледиште на свет, које тражи за свакога човека право сло бодног развића, право пуног живота. Марксизам пориче пра'во човека на пуно духовно развиће личности. Зато га никад и не постиже; постиже само опште понижење умног и моралнога у човеку. Комунисти тврде да хриш ћанство помаже угњетавање ра дничког сталежа. То је лаж! У хришћанском учењу нема нигде основа за такво тврђење. Хришћани који угњетавају раднике не воде рачуна о правом хришћанском учењу, и њихов рад несме се назвати хришћанским, Комунисти с правом траже да се о комунизму суди по комунистичком учењу и по бољим његовим претставницима, а не по онима који га извраћају. Исто тако и хришћанство тражи да се о њему суди по учењу Еванђеља и бољим његовим претставницима. Рад човека који се назива хришћанином, али не ради хришћански, не може да служи као основ за напад на хришћанство. Комунизам проповеда мржњу између сталежа; хришћанство проповеда љубав и правду за

све, правду којз се постиже само љубављу. Сматрајући да је човек жива машина, комунизам може само да уништи све духовне вредности човечјег живота. Једино хришћанство може да обезбеди истинито братство свих људи највиши идеал човечанских односа. Једино хришћанство може да заштити права човека. Схватање човечије личносги као нечег најдрагоценијег на земљи централна је мисао хришћанства. Зато само хришћанство, пуним својим остварењем у животу, може да обезбеди права човека. Одрицање ропства и борба с ропством могу да потеку само из хришћанског учења о човеку. Хришћанство поставља, пре свега, сло боду савести и право духовног развића личнссти. Брига о економским правима има, на крају крајева, смисао као ос нов за духовно развиће личности, за пунину живота и слободе. Хришћанство доказује: човек је нешто више од материје. Једино духовно и слободно биће може имати права. МАРКСИСТИЧКЕ ЛАЖИ Маркс каже да је религија опиум за народе, опиум који отупљује осећање и води пасивности. То је лаж! Истинито хришћанско учење није само активно у питањима личног живота већ и друштвеног живота. Зар је хришћанско учење о служењу ближњима пасивно ? Зар је пасивност умножавање таланата у служењу Богу ? Зар изражавају пасивност речи апостола Павла: Ко не ради тај и да не једе? Комунисти говоре да хришћанство учи покорности судбини, пасивности пред социјалном неправдом. То је лаж! Ево шта говори хришћан ство. Свети Василије Велики : „Онај који скине одело с човека, назива се лоповом ; зар онај, који не одене голог човека кад то може, заслужује друго име?“ Апостол Јаков: „Вера без дела мртва је.“ Религија опиум или стваралачка сила? Комунизам тврди да хришћанство одриче активност човека у борби са злом и неправдом. То је лаж ! Нигде у Еванђељу нема потврде за такво гледиште. Хришћанство учи о сатрудништву човековом с Богом ради изградње бољег, праведнијег живота. „Јер ми смо Богу помагачи" (Ап. Павле, 1 Кор. 3,9). Овде се има у виду не само молитва, како то тврде комунисти, него и практична делатност, Комунисти говоре да хришћанство учи само о срећи у будућем животу и зато допушта социалну неправду у овом животу. То је лаж ! Хришћанско учење о будућем животу јесте учење о вечном животу, о бесмртности душе, тј. о апсолутној вредрости сваког појединачног човека не само у загробном, него и у овом животу. Човекова је душа бесмртна: зато наш живот овде на земљи и живот за гробом чине непрекидну иелину. Самим тим апсолутна вредност душе значи апсолутну вредност сваке личности овде на земљи. Комунисти указују на појединачне моменте у историји кад је хришћанство правдало неправедни склоп живота. То је лаж! Неки се хришћани могу, можда* осудити што су штитили неправду, али је основи хришћанства не могу правдати. Ако се комунист, ма и најугледнији, удаљи од партијске линије примљене у даном

часу, он се више не сматра за комунисту; али се комунизам, као идеја, не мења због тога. За време двохиљадугодишњег постојања хришћанства било је много несавршених хришћана, али начела хришћанства нису се изменила, него су остала вечна. Није било ни једне крупне социалне реформе која није била резултат хришћанског са знања. Ничим другим но напо ром органскога хришћанства ропство је било уништено. Прва револуција новога времена, енглеска револуција, никла је васцела из хришћанске борбе за слободу савести. Равноправност жене такође је последица хришћанског учења о личности. Историја показује искључиву активнсст хришћанства у борби за та права. Хришћанство је активно! Марксисти говоре да је хришћанство пасивно. То је лаж! Најактивније нације света јесу хришћанске нације. Утврђујући вечни смисао светске историје хришћанство носи у себи ства ралачку силу као ниједно друго гледиште на свет досад. Комунисти тврде да је само код њих прави активизам, То је лаж! Човек је истински активан кад ствара социјални процес. Али марксизам тврди да социјални процес ствара човека. То значи да је човек код њих пасиван. Комунисти проглашују материјализам за истинити извор плодотворне човечје делатности. То је лаж! Механички организовано друштво може да примора човека на социјално користан рад као неку корисну машину, али оно, заробивши човека изнутра, убија у њему способност духовног стваралашта без кога нема сталног друштвеног прогреса. Изи прогреса-јесте дух. Сва оруђа производње, све машине, сва техника јесте резултат изума, т.ј. силе духа, духовног стваралаштва. Само хришћанство заснива духовно стваралаштво. Маркс га пориче. У својим заповестима Христос нас несумњиво позива да друштвени живот на земљи стварамо у складу с принципима вредности свакога човека. Зато хришћанство мора стремити социалној правди. Хришћанство непрекидно тежи преображају човека и друштва. „Кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али међу вама да не буде тако.“ Зар ту може бити речи о пасивности?

ИСПОВЕДИ СЕ

Ако нећеш у цркви и пред свештеником, онда пред самим собом. Велики је пост зато, да те на ту дужност опомене. Завири у себе и види колико си сам крив за општу поремећеност у свету и хаос, на који се свакодневно жалиш. Послу шај глас савести своје и чуј осуду над самим собом за зло које влада у данашњем друштву. Престани да тражиш кривца у другом и потражи ra у самом себи, или како ти каже лепо св. Јеванђеље: Извади прво брвно из ока свога, па ћеш лако видети извадити трун из ока брата свога. На сваком кораку, где год станеш, кога год сретнеш, свако се жали како је тешко живети и како ћемо једнога дана сви пропасти, ако ово овако и даље потраје. Сви тако говоре, сви тако пишу и сви уздишу за бољим приликама и данима. Можда си и ти један од таквих, који је незадовољан о-

вим што преживљујемо ? Можда се и ти буниш и тражиш излаза из овог чудног и тешког стања ? Али зар не видиш, зар не примећујеш да и ти, као и сви други, стојиш у месту и не крећеш напред? Од кога тражиш да чини добро и Аа се бори са злом, кад си се сам измирио с њим и упрегао у његова кола ? У вечитом лутању и тражењу криваца ван себе, ти си почео да кривиш и оне, који су најмање криви за данашње прилике у свету. И не само да си почео да их кривиш, него си безобзирно насрнуо на њих и на оно, што је и мени и теби и целом нашем народу одувек било најсветије. Насрнуо си на веру своју, на име своје, на славу своју и све што те је кроз историју чувало и очувало, Насрнуо си на Бога и цркву православну која те штитила и национално подизала да станеш на своје ноге, које су дуго и дуго клецале под тешким притиском туђина, Сад, у својој рсђеној земљи, са здравим и снажним традицијама, са искуством плзћеним толиким жртвама, са прошлошћу којој се и непријатељи твоји диве, ти си, брате Србине, почео постајати мало по мало плен страних теорија, које немају ничег заједничког са тобом, твојим животом и твојом историјом. Од учитеља постао си ученик, јер си заборавио да је твоја прошлост, пуна искушења и пуна победа, била учитељица многих и многих народа. Дух критицизма обузео је и тебе те мислиш и верујеш, да се тиме исцрпљује сва акција једнога човека, који поштено мисли и oceha на овој земљи. Али стани, брате! Зло ее тако не лечи. Оно се неће уплашити од твојих речи и твојих прича. Речи треба привести у дела, критику у поправљење, негативно у позитивно. То се тражи од тебе. Ако искрено желиш и хоћеш да будеш изградитељ новог доба и нових прилика у свету, онда мораш поћи од себе и своје најближе околине. Мораш поћи од дома свога, народа свога и земље своје. Мораш скренути пажњу на свој сопствени живот и ту, прво по њему, манути оштром секиром да зло отпадне. То ти је савет Св. Срп. Цркве, која се никад није мирила са злом у свету и која је мој и твој народ у најтежим данима сачувала. То је глас Св. Православне Цркве и њених свештеника, али то није њихов рецепт, него Христов. Поћи од себе и лечити зло, које се аацарило у једном друштву кроз сама себејестечист хришћански принцип у борби против зла ј и свих беда, које човека сналазе. То је рецепт Христов, прихваћен од св. апостола његових и свих оних, који су попут свога Великог Учитеља страдали за Његов идеал. Тај рецепт мораш и ти данас, брате, прихватити. Тим путем мораш и ти поћи, ако хоћеш да дођеш до победе. Другог пута нема. Ако нећеш у крв и револуцију, онда ти остаје само овај пут пут Христа. Сви други су тежи, крвавији и несигурнији. Запамти ово: много је мање оних који су страдали идући за Христом и због Христа, него оних који су страдали и који данас страдају рушећи Христа и бришући његово име из историје. Христос лагано корача, Он је cnop, али Он he једини

ПАСТИРСКИ ГЛАС

3